Једно
од веома специфичних гласила која су обележила новосадску периодику
деветнаестог века био је алманах Бачка вила. Ова публикација излазила је
једном годишње, у периоду од 1841. до 1845. године, с тим да је 1843. године
направљена пауза. Премда је излазила кратко и у само четири књиге, Бачка
вила представља особен и значајан алманах због своје оријентације ка
илирском покрету. Уредник је био Петар Јовановић (1800–1855), адвокат, директор
тадашње Новосадске гимназије и инспектор српске школе у Темишвару, који је био
познат по својој илирској оријентацији као Срб-Илир из Бачке. Од другог годишта
Бачка вила имала је и назив на латинском језику – Musa Basciensis. Основну идеју гласила
исказивали су стихови Милоша Светића, односно Јована Хаџића, који су
функционисали као мото: „Сложно, браћо, на висину / доћићемо на чистину, / Гди
се светле неба зраци / Лију с' красни ума зраци”. Јасно је да је програм
био родољубив и да се заснивао на свесловенству, српству и илирству.
Идејни
програм одражава и веома упечатљива насловна страна Бачке виле. У
спољашњем украсном оквиру исписана су имена различитих националности: Бачвани,
Банаћани, Срби, Сремци, Славонци, Хрвати, Дубровчани, Истријакци, Корушци,
Крајиници, Штајерци, Међумурци, Подунавчани, Бошњаци, Херцеговци, Бугари,
Далматинци, Црногорци. У унутрашњем оквиру пак, у смеру казаљке на сату, ишчитавају
се речи Слога, Верност, Слава и Љубав, а у унутрашњим угловима јесте римована
крилатица: „Боже Помози Нашој Слози!”. Предговор првој свесци у потпуности
расветљава програм гласила. У њему се Петар Јовановић обраћа драгом Роду
и позива се на свог претходника, Георгија Магарашевића. Бачка вила
метафорички је представљена као ружин пупољак који Јовановић предаје своме
роду, да се њиме окити, наслади, али и окористи (ползује). Кључна Јовановићева
идеја јесте да буде користан роду, да процветају богате свесловенске
књижевности, да се утемељи слога међу Илирима, али и да допринесе Србима. Жеља
му је да се очувају националност и језик, те позива словенска народе на слогу.
Обраћа се Србима, Хрватима, Дубровчанима и Илирима: „Пружите амо руке сви, ‘који’ се именом Славјана
гордите: хватајте се у Бачко Коло!”.
Специфичност
овог гласила јесте што се његов однос према култури и књижевној традицији може
ишчитати из бројних мотоа који су се редовно појављивали у прве три свеске, да
би се у четвртој задржао само главни, уводни мото – стихови Јована Хаџића. Они
уводе у одређене рубрике или пак појединачне прилоге, а сведоче о
класицистичкој оријентацији часописа. Њихови аутори су класични писци попут
Вергилија, Хорација, Катона, Плинија и Менандра, немачки писци као што су
Фридрих Шилер, Фридрих Готлиб Клопшток и Јохан Готфрид фон Хердер, али и српски писци попут Доситеја
Обрадовић, Лукијана Мушицког и Милоша Светића.
Садржај
је подразумевао поделу на рубрике: „Производи у стиховима”, „Прозводи у прози”, „Летопис” и „Смесице”. Уз то, рубрике су се
делиле на мање целине које су варирале и биле различитих назива („Витиствo”, „Повестница”, „Народности Србске”, „Језикословље”, итд.). Аутори који су
своје текстове објављивали у Бачкој вили, између осталих, јесу Милош
Светић, Станко Враз, Василиј Бороцки, Јоан Поповић, Јован Милошевић, Векослав Бабукић,
Милош Поповић, Давид Милошевић, Севастијан Илић, Нестор Исаковић, Стефан
Стефановић, Људевит Вукотиновић и Александар Павловић.
Најзаступљенија
била је поезија. Примарно су објављиване класицистичке оде и родољубиве
буднице, али се проналазе и интимистичке и љубавне песме, сатиричне песме, као
и песме написане по узору на народну лирику. Премда у Бачкој вили нема
значајних српских песничких имена, захваљујући овим прилозима стиче се увид у
песничке тенденције које су претходиле Бранку Радичевићу. Прилози из хрватске
поезије били су репрезентативнији. Примера ради, објављен је значајан број
песама Станка Враза. Вредан истицања јесте и низ песама објављених у првом
броју – „Банатске Виле”,
„Сремске Музе”, „Славонске
Виле”,
„Хорватске виле” и
„Гомирске Музе”,
које су обједињене под насловом „Лептице у сокровиште Бачке Виле”, а у којима се „бачкој
вили”
обраћају „виле”
из других крајева, износећи главне програмске идеје и начела овог гласила.
Такође, поред класицистичке оријентације доминантне у прве две књиге, постојала
је и усмереност на народну књижевност и фолклор, присутнија у друге две књиге.
Колико је усмена књижевност била значајна за Бачку вилу показује и
чињеница да је имала свог скупљача народних умотворина – Јована Балугџића. Бачка
вила објављивала је текстове који су се бавили филолошким питањима, а
занимљиво је да је ово гласило било веома толерантно за различите правописне
тенденције тога времена, те су аутори имали потпуну слободу у том погледу. Ту
су још биле и прозне врсте попут приповедака моралистичког и алегоричног
карактера, беседе, као текстови који су се бавили историјским питањима.
Када
је у питању штампање, прве три свеске Бачке
виле изашле су из штампарије Павла и Катарине Јанковић, а четврта свеска
изашла је из штампарије Јована Каулиција. Могући разлог паузе начињене 1843.
може бити управо смрт Павла Јанковића. Овај аламанах имао је велики прој
пренумераната. У свесци објављеној 1842. налази се податак да их је било 930, а
међу њима су биле личности попут Људевитог Гаја, Димитрија Деметера, Јана
Колара, Франца Прешерна, Антуна Мажуранића, Павла Јосифа Шафарика, Ђуре
Даничића и Бранка Радичевића. Посебно значајан био је и хрватски књижевник Станко
Враз, који је вршио и улогу скупљача претплата. Места из којих су ти
„предбројници” разна
су: Арад, Бановци, Белобрешка, Беочин, Стари Бечеј, Бечкерек, Бешка, Вршац,
Гложане, Каћ, Кикинда, Крушедол, Кулпин, Меленци, Нови Сад, Панчево,
Петроварадин, Пешта, Пивнице, Пирот, Праг, Сегедин, Сенттомаш, итд. Ипак, спискови
пренумераната објављени су само у прве две свеске, а у друге две нису. Узрок
томе, како наводи уредник, јесте што је прекорачен предвиђени обим.
Делује
да се Петар Јовановић суочавао са финансијским потешкоћама јер, не само што
није могао да прошири обим и објави списак пренумераната, већ је велики број
прилога који су му пристизали морао да остави са стране. Штавише, после године
паузе смањио је обим часописа, а пету свеску, премда ју је имао у плану, није
ни објавио, већ је угасио часопис. Бачка вила је, дакле, била кратког
века. Ипак, те четири објављене књиге показују књижевне и идејне тенденција
карактеристичне за четрдесете године деветнаестог века, као и специфичну
свесловенску и илирску оријентацију.
Коментари
Постави коментар