Константин Коста Трифковић рођен је 20. октобра 1843. у Новом Саду, као син јединац у браку Атанасија Трифковића, правника, и од њега двадесет и једну годину млађе супруге Ане, девојачки Георгијевић, родом из Темишвара.
Породица Трифковић је истинска староновосадска грађанска породица, чији трагови сежу у историју Српске Атине од њених самих почетака: пишчев прадеда звао се Јаков Јаша Трпановић, а деда Симеун Сибинкић, док је презиме Трифковић прва понела генерација пишчевог оца, пишући се „Сибинкић, правије Трифковић“.
У више својих генерација, породица је са великим успехом трговала дрветом, имајућу у власништву и закупу, осим на Дунаву, и лађе на Драви и Купи.
До осиромашења породице долази постепено: због бродске несреће 1801, при којој је њихова лађа покидала понтонски мост између Новог Сада и Петроварадина, породица запада у финансијске недаће - у новосадским градским архивалијама, чувају се и записници вишедеценијске јалове парнице коју је, трговачким поводом, породица Трифковић водила са породицом Драгојевић.
Пишчев отац Атанасије, рођен 1799. године, био је део генерације Новосађана који су одрасли у његовом златном полувеку локалног мира и благостања, те је остао, до краја живота, добар српски патриота, али и лојалан угарски грађанин. У свом образовању, као лош ученик градске Католичке гимназије, некекао успева да заврши, за време Шафариковог директоровања, Православну гимназију у Новом Саду, те стиче, у врло сумњивим условима и „негде у Мађарској“ и диплому правног факултета, те запослење у новосадском Магистрату, у којем је четрдесет и четири године служио као нижи чиновник, бивајући понекад и политички злоупотребљен, као 1861, када је назван и „сенатором из ћупа“. У тешким приликама после Буне 1848, добивши кредит за обнову у мађарском бомбардовању града изгороле куће и наставак трговачког посла, Атанасије Трифковић, ипак, није се снашао, постепено породицу сасвим, из вишег сталежа, довевши у положај нижег градског чиновничког живља.
Ипак, са својим оцем, млади Коста имао је присан и пријатељски однос, који је сведочило и обраћање „на ти“, по свему некарактеристично за град и епоху. Инициравши шале на очев рачун, син је у односу пуном искрене пажње остао уз оца и у његовим најтежим тренуцима, иако су, понекад, политички били у по свему супротстављним таборима.
У књиз Писма домаћа Доситеја Обрадовића из 1845, међу пренумерантима налази се и Атанасије Трифковић, заклети мађарски адвокат, који напомиње да књигу купује за сина Константина.
У Успоменама на покојног пријатеља, у којима је Миша Димитријевић у Стражилову 1887. описао своје дане проведене са Костом Трифковићем, ипак, наводи се да је писац био прави син своје мајке, од које је наследио интелигенцију, културу и љубав према књизи. Нажалост, госпођа Трифковић преминула је од туберкулозе када је Коста имао непуних тринаест година, оставивши иза себе писана сведочанства претплатницае српских књига и листова: нпр, у издању алманаха Драгољуб из 1845, налазимо њено име одмах поред имена Змајеве мајке Марије. Семе злођудне болести, Трифковић је можда наследио и од мајке, а свакако је, на њену страну породице, баштинио хромост у леву ногу, коју је породица безуспешно покушавала да излечи код свих најеминентнијих аустријских и угарских лекара, као и народних медицинара тога доба.
Најзначајнија личност детињства младог Које, како су укућани тепали најмлађем међу њима, био је породични подстанар и његов собни сустанар, тада млади новосадски гимназијалац Лазар Костић из Ковиља.
 |
| Лаза Костић нако новосадски гимназијалац и подстанр у дому Трифковића |
Нашавши се у тешкој финансијској ситуацији, породица је и део приватног стана у Дунавској улици морала дати у подзакуп, али околности да је у најранијем добу био цимер са великим Лазом, Косту Трифковића је само још снажније усмерила на пут књижевност, те спасла од неумољивог дечијег задиркивања којем је, као физички другачији, био изложен.
Осокољен Лазином подршком, мали Која био је међу најбољима у свим активностима, па чак и оним физичким, на општи ужас свога оца, који се највише бојао да га у летњим месецима не прогутају дунавски таласи, а зими не прогута лед на реци која се, с пролећа и јесени, некада изливала до пред врата њиховог породичног дома.
Похађавши основну школу при Српској гимназији, Коста Трифковић био је одличан ђак, а у трећем разреду, учитељ му је био Ђорђе Рајковић, док су му у гиманзији професори били и Ђорђе Натошевић и Јован Ђорђевић.
Уз Лазу Костића, школска знања немачког надопуњавао је широки избором слободне лектире, у којој су најзначајније место заузимали романи о авантурама морепловаца и гусара, што је у младиђу распламасало жељу да свим силама покуша да оствари каријеру у овој, за Новосађане, ипак, некарактеристичној бранши.
Иако је, све до четвртог разреда школовања, био најбољи ученик у разреду, тада почиње да попушта са учењем и окреће се писању поезије, и то тзв. Вуковим правописом, који и на својеврсном приватном течају предаје својим гимназијским колегама, који у школи и даље уче стару граматику и ортографију.
Отац младог и бунтовног Косту шаље на даље школовање у Винковце, где 1859. уписује пети разред ондашње државно признате гимназије, која је својим дипломцима омогућавала упис на факултете без полагања додатних пријемних испита. У новој, граничарксој среднини, млади Новосађанин био је један од осамдесет и четири ученика српске националности – тачно половина свих уписаних – и наставио је са читањем авантуристичке лектире, те снатрењем да, па макар и бегом, доспе у поморску школу и постане морнар.
Да би га још строже контролисао, отац га уписује у шести разред гимназије у Пешти, где у Текелијануму и ђачком удружењу Преодница, Коста стиче пријатеље за цео живот, а у граду се одушевљава богатим и разноврсним позоришним животом. Из пишчевиох дневничких записа, видимо да је те године погледао чак четрдесет и пет разних позоришних представа, од опера на најелитинијм сценама, до дилетантских изведби српских путујућих позоришта у будимским кафанама, те да је прочитао и двадесет седам књига на француском, од чега двадесет Молијерових. Младић који дане проводи откривајући уметност, свирајући и тамбуру, клавир и виолину, оцу пише да сада жели да буде глумац или музичар, што новосадског службеника наводи да му, најзад, као мање зло, испуни жељу и допусти упис на Поморску академију на Реци, ачније Фијуми, односно данашњој Ријеци.
Дошавши на Кварнер из Пеште, возом преко Мађарске и Аустрије, младић се настанио у „честитој српској кући Коларовића“, те у пријатној клими препородио, а у школи је, иако је насатава била извођена на италијанском језику, примљен одмах у други разред. Са великим одушевљењем чита Голдонија и друге италијанске писце у оригиналу, а дружи се и са пензионисаним аустријским официром, песником Николом Боројевић (1796 – 1872).
У поморској пракси, требало је да, пре полагања испита зрелости и стицања чина нижег официра, те добијања дозволе за жељену прекоокеанску пловидбу, служи две године као члан посаде брода Јозић који је од Трста до Одесе транспортовао житарице. Иако су посаду брода чинили нашијенци, Приморци и Далматинци, током саме пловидве, младић доживљацва слом својих идеала и из лектире понетих чежњи: атмосфера на броду је сурова, међусобни односи обележени грубошћу и ситним интересима, послушност ропска, а бројне олује дане на пучини чине једва сношљивим.
Искористивши једно од писама из преписке са оцем, Коста Трифковић кривотвори поједине реченице, те добија раскид уговора и искрцава се у Цариграду, са жељом да га море и брод више никад у униформи не виде: Лаза Костић сведочио је да су дани које је младић тада провео на Босфору, где је потрошио дванест од оца добијених дуката и искусио све чари Оријента, били, можда, и зачетак његове болести која му је донела, тада и неслућени, брз и трагичан крај живота.
У јулу 1863, Трифковић се, преко Црног мора и Дунавом, вратио у свој Нови Сад, где је на војној визитацији ослобођен обавезе служења у униформи, те се поново обрео на Кварнеру, завршивиши на Реци, привартно, Илирску гимназију. Згрожен Фијуманима, Речанима мешаног словенског и италијанског порекла, који „више знају о Хотентотима, него о Србима“, школовање наставља у тадашњим угарским универзиетским центрима .
Обрео се, 1864, испрва у Дебрецину, на Правној академији, али је Калвински Рим напустио и већ наредне године постао један од двадесетак српских студената у Пожуну. На студијама, дружио се и са Јованом Грчићем Миленком, а био је и члан и секртеар српске ђачке дружине Слобода, државши се, испрва, по страни при оснивању Омладине српске. Иако је студирао у Пожуну, испите, је, из неког разлога, и 1866. полагао у Дебрецину, а 1867, 27. јула, дипломирао је на правној академији у Кошицама, као једини Србин од стотину шездесет и три уписана студента, и то под именом Szilard Trifkovity из Ujvidek-a.
По повратку у Нови Сад, ступа као приправник у адвокатку канцеларију Ђорђа Вукићевића, док део 1868. године проводи као протоколиста суда у Пешти, а потом постаје, у администрацији градоначелинка Светозара Милетића и великог бележника Лазе Костића, подбележник Магистрата у Новом Саду. На првим наредним слободним изборима, постаје и сам велики бележник, а 1869, поново као Szilard Trifkovity из Ujvidek-a, полаже правосудни испит у Пешти и постаје и заклети мађарски адвокат, те 1870. градски сенатор и председник варошког суда.
.jpg) |
| Коста Трифковић (1843-1875), комедиограф, Атеље Функа и Рајса, Нови Сад, прва половина 70-их година 19. века (аверс). Фотографија је музејска грађа Позоришног музеја Војводине. |
Када се 1872. на нивоу целе Царевине променио закон о судству, те су уместо варошких засновани Царски и краљевски судови, и Коста Трифковић не успева да, међу 100 000 кандидата, добиеј једно од 6000 новоустановљених места, те оснива самосталну адвокатску канцеларију, у којој је радио савесно, иако фишкалски посао, по личном признању, ни најмање није волео. Био је изабран и за варошког правобраниоца, градскг адвоката, јер је заспутао, понека и бесплатно, градску сиротињу и најниже словејеве друштва, чије је велико поштовање и поверење због тога уживао.
Напоредо, бавио се књижевним радом, те био чалн Позоришнг одбора, а потом и управе Матице српке, чији је постао и потпредседник.
.jpg) |
| Коста Трифковић са омладином, 1870. Фотографија је музејска грађа Позоришног музеја Војводине. |
У периоду кризе настале због одласка Јована Ђорђевића и дела глумачког ансамбла Српског народног позоришта у Београд, био је један од најзначајнијих Новосађана који су углед позоришта не само сачували, него и подигли на дотад неслућене висине. Своја дела писао је за потребе ансамбла, истицао се и у раду са глумцима, организацији свакодневног живота и рада театра, те његовом уозбиљавању и претварању у респектбилну наципоналну институцију каква је остала до данашњег дана.
Иако је, по сведочанствима, био заљубљен испрва у Новосађанску Марију Шилић, чији родитељи нису желели да му дај р уку своје кћери, Коста Трифковић оженио је 1871, на Ђурђевдан, тада чувену градску лепотицу Јелисавету Савету Славнић, са којом је добио 1872. сина Ђуру, а потм и кћеркицу која је у раном детињству умрла, и то само четири дана пре свога оца.
Настанишви се 1873. у кући на данашњем Трифковићевом тргу, све више је осећао последице туберкулозе, коју је лечио и путовањима у најпознатија аустријска лечилишта, од бање Ишл, до примориских градова. Позајмивпи новац од пријатеља, пошао је, траживши лека, и на пут у Италију, те преко Беча, Граца и Љубљане, те Трста, Венеције и Болоње, стиже у Напуљ.
По повраку кући, уз тешке халуцинације и делиријум од болова, преминуо је 29. фебруара 1875. године, а испраћен је уз сахрану коју српски Нови Сад до тада није запамтио. Од градскх отаца и најугледнијих грађана, до сиротиње из приградских насеља, од крема уметничког и позоришног света, до ситних трговаца поврћем, сви су присуствовали опелу у Саборној сркви и сахрани на Успенском гробљу и најискреније жалили за писцем и јавним радником који је био, још за живота, једна од највољенијих Новосађана свих времена.
КЊИЖЕВНИ РАД
Дела Косте Трифковићча имала су бољу рецепцију у време свога настанка и непосредно након пишчеве смрти, него током двадесетог века и данас. Још за живота, превођен је на мађарки, немачки и италијански језик, а касније су уследили преводи и француски и пољски, те словачки, словеначки, бугарски, македонски и пољски.
Иако је као младић писао интензивно и поезију и прозу које није публикова, као позоришни аутор, Трифковић се јавио тек 1870, а до до 1873. написао је пет шаљивих комада: Француско-пруски рат, Честитам, Школски надзорник, Избирачица и Љубавно писмо. До краја живота, интензивно је писао за потребе позоришта, написавши и драмат Младост Доситеја Обрадовића (1871), драмолет На Бадњи дан и шаљиве игре Тера опозицију, Пола вина пола воде, Мило за драго, Мила и Ни бригеша.
 |
| Страница комедије "Избирачица" у оригиналном рукопису Косте Трифковића, Музејска грађа Позоришног музеја Војводине |
Од двадесет и пет недовршених драмских текстова који су затечени у пишчевој посмртној оставштини, накнадно су штампани: Братов сандук, Освета и Шегрт Божа. Његова дела објављена су у едицији Зборник позоришних дела (од 1873. до 1891). Од 1892. до 1894, Српска књижевна задруга издала је његове позоришне комаде у две књиге, под насловом Драматски списи Косте Трифковића.
У породичном дому Трифковића, а на Костино лично заузимање, у Новом Саду поново је покренут Јавор, лист за забаву, поуку и књижевност, у чијем првом броју 1874. је објавио Иванчин гроб, а 1875. Мљетачке тавнице, уједно и свој последњи текст, публикован месец дана пред смрт.
Новосадскио Српско народно позориште обележило је свечано 1923. пола века од првог приказивања Љубавног писма, а 1932. родни град одужио се писцу свечаним облежавањем седамдесетпетогодишњица његовог рођења, те шездесетогодишњице премијере његове Избирачице. Свечана академија, праћена изложбом оригиналних дела и остваштине Косте Трифковића, уприличена је у Новом Саду и 1975. године. Такође, поводом обележавања стогодишњице од његове смрти 4. XI 1975. Матица српска и Српско народно позориште приредили су свечану академију, изложбу његових дела и нову премијеру Љубавног писма.
Најзначајнији проучавалац живта и рада Косте Трифковића до данашњих дана остаје Васо Милнчевић, који је и своју докторску дисерацију, Живот и рад Косте Трифковића, одбранио у Београду 1968, штампајући је потом и у књизуи која је полазна тачка свих проучавања опуса овог великог Новосађанина.
Најрепрезентативније издање дела Косте Трифковића публиковано је у Новом Саду, 2005. године, под насловоим Изабрана дела : драмска дела, приповетке, путопис, позоришне критике, песме, писма, а приредила их је Даница Вујков.
КОСТА ТРИФКОВИЋ У ДАНАШЊЕМ НОВОМ САДУ
У Новом Саду, у самом центру града, у улици која је носила име Јарчев трг и улица Доброг пастира, а потом Позоришни трг, јер се ту налазила и прва стална позоришна сцена у граду, налазило се од 1873. и дом пороидице Трифковић.
Након Првог сцветског рата, улица је по свом најпознатијем становнику добила и име, које јој је враћено и након окупације, те се и данас зове Трифковићев трг.
У данашњој улици Берислава Берића, у ширем центру Новог Сада, налази се, од 1966, и Основна школа Коста Трифковић, једна од најреномиранијих градских установа основног образовања.
Коментари
Постави коментар