 |
| Платон Атанацковић и Платонеум, Милан Стојков, 2012. |
Платон (рођ. Павле) Атанацковић (Сомбор, 10. јул 1788 – Нови Сад, 21. април 1867) био је српски епископ, књижевник, педагог, председник Матице српске, народни добротвор, задужбинар, преводилац. Писао је беседе, некрологе, животописе, поезију, поучне приче, школске уџбенике, црквену историју, расправе, писма, речнике, преводио дидактичке списе и Стари и Нови завет.
Рођен је у Сомбору у породици Петра Атанацковића и супруге му Марије. Основну школу (нормалку Аврама Мразовића и граматикалну Василија Ковачића) завршио је у Сомбору, а петогодишњу гимназију и богословију у Сремским Карловцима. По завршеном школовању, оженио се Катарином Сотинчев и 1809. постао ђакон и учитељ у Сомбору, потом 1810. свештеник-парох у Светођурђевској цркви у Сомбору. Прешао је 1812. у Сентандреју као професор у учитељској школи (препарандији). У Сомбор се вратио 1816. као катихета учитељске школе која је пресељена из Сентандреје.
По смрти своје жене 1824. изабрао је да се замонаши. Митрополит Стратимировић упутио га је на искушавање у манастир Крушедол архимандриту Крестићу. Након дугог искушеништва, замонашио се у Крушедолу 1829. Убрзо је постао игуман и архимандрит у манастиру Шишатовцу (1832), па у Бездину (1834). Године 1838. постао је администратор Епархије темишварске, а 1839. будимски епископ.
Иако га је царско министарство просвете у Бечу поставило за бачког епископа још 1848, тек крајем 1851. уведен је у бачку епархију, када је коначно и дошао у Нови Сад (19. новембра по јулијанском календару) и Новосађани су га радосно прихватили. Званично је устоличен 20. маја 1852. у Новом Саду. Проблематику његовог увођења у бачку епархију описао је као апологију у Аналитици писма [...] којим је тадашњи патријарх Јосиф Рајачић оспоравао његов избор за бачког епископа.
Од самих почетака његов рад био је несумњиво родољубив, а највише се током новосадског периода (на врхунцу) његов епископски, интелектуални, просветни, културни, политички и добротворни рад уградио у сам темељ одржања и развоја националног бића српског народа.
МАТИЦА СРПСКА
Матица српска 1840. изабрала га је, као будимског епископа, за почасног члана, а 1841. уписао се за редовног члана. Матици српској је уз новчана средства 1841. поклонио читаву своју библиотеку од 787 књига са каталогом, што је послужило као јака основа тек основаној Матичиној библиотеци. Услед болести Саве Текелије (доживотног председника Матице српске), изабран је за потпредседника и као заменик је председавао Матицом српском. По смрти Саве Текелије (21. септембар 1842), 24. новембра 1842. изабран је на место председника Матице српске, а марта 1844. поднео је оставку. Други пут се приближава Матици српској 1851, када се покреће питање њене сеобе у Нови Сад. На његово заузимање, 1857. за секретара Матице и уредника Летописа изабран је Јован Ђорђевић. 1860. изабран је за председника Одбора за измену Матичиног устава, а 1861. био је организатор прославе стогодишњице рођења Саве Текелије. По сеоби Матице српске у Нови Сад (1864), Платон Атанацковић је Матици уступио први простор на привремену употребу (у палати коју је 16. новембра 1861. откупио од наследника Сервијског и поклонио Српској православној великој гимназији новосадској, у циљу да она што пре постане правна академија), а онда је и изабран за њеног председника по други пут. Приоритети које је поставио били су да Матица издаје књиге и награђује књижевнике, да умножава библиотечки фонд, да Летопис редовно излази свака три месеца и да се за његовог живота Матици обезбеди трајни дом.
КЊИЖЕВНА ДЕЛАТНОСТ
Написао је, превео и приредио преко 50 књига – углавном не-литерарног карактера, већ популарно-научна дела дидактичког карактера – уџбеника и приручника из разних области (правопис, граматика, педагогија, црквена историја и догматике, црквено појање, математика, реторика, филологија, лексикографија, политика). Писао је и објављивао и поучне књиге, пригодне оде и полемике, некад потписане псеудонимом „Старац Мирко” или „Родољуб Србин”. Стилско-језички аспект његових дела указује на то да је био баштиник класицистичке традиције, што подразумева коришћење народног и славеносрпског језика сходно жанру у ком пише, а доследно је користио стари правопис.
Из објављене преписке Вука Караџића сазнаје се о дуготрајним личним односима Платона Атанацковића са њим. Иако се на основу вођеног дијалога сматра да је са Вуком Караџићем био у пријатељским односима и подржавао је његов рад, Платон Атанацковић је имао амбивалентан став, а највероватније је да се због својих функција задржао на конзервативној страни у питању језика и правописа, о чему међу последњима сведочи и његов под псеудонимом објављен ламент Повторни напјев над азбуком, сложен Старцем Мирком (1866). Касније су га због његових ставова вуковци неправедно прогласили мрзитељем Вука Караџића и народног напретка, па је и историји српске књижевности анатемисан.
СМРТ
Умро у Новом Саду, у 79. години, 9/21. априла 1867. године. Опело у новосадској Саборној цркви служио је тадашњи српски патријарх Самуило Маширевић. Сахрањен је у крипти са својим сином Васом Атанацковићем на Алмашком гробљу, у својој задужбини-капели Св. апостола Петра и Павла коју је подигао 1863, а коју је осликао Павле Симић.
Некролог објављен у Гласнику Српског ученог друштва, 4, 1867, 368–371.
НАСЛЕЂЕ
Уз друге, највише је на његово лобирање остао под управом Матице српске Текелијанум (завод за сиромашне Србе ђаке у Пешти основан 1838).
Током Револуције 1848/1849, као будимски епископ био је у компликованој позицији између зараћених страна, па условно и служио као посредник у њиховим односима. Када је први пут 1848. упућен у Нови Сад, задржан је у Сомбору, где је издејствовао ослобађање велике групе ухапшених Срба.
Доласком у Нови Сад довео је са собом као личног секретара Богобоја Атанацковића, који је у Новом Саду у том својству боравио у периоду 1851–1852.
Са њим је у Будиму, а онда и у Новом Саду живео његов син Васа Атанацковић (Сомбор, 1810 – Нови Сад, 1853), правник и шпекулант.
Утицао је на то да његов лични лекар др Ђорђе Натошевић напусти лекарску праксу и почне са бављењем педагошким радом.
На основу добрих политичко-економских односа са градском управом Новог Сада проширио је епархијско имање на Сајлову.
Био је почасни члан: Друштва српске словесности, Српског ученог друштва, Руског историјског друштва при Московском универзитету и Чешког музеја у Прагу.
Био је слободни зидар.
1859. купио је штампарију Данила Медаковића и добио концесију за рад Епископске печатње/штампарије, која је окупила групу Милетић–Ђорђевић–Змај и наставила са штампањем Србског дневника.
Зграда Платонеума – палата на углу улица Златне греде и Николе Пашића, коју је 1861. откупио од наследника Сервијског и завештао Српској православној великој гимназији новосадској, у којој је било и прво седиште-уточиште Матице српске у Новом Саду 1864–1865. – данас је седиште Огранка САНУ у Новом Саду.
Новак Радонић (1826–1890) израдио је портрет Платона Атанацковића, који је био изложен у дворани Гимназије (сада у Народном музеју).
Портрет Платона Атанацковића који је 1863. израдио Павле Симић (1818–1876) и портрет који је израдио Аксентије Мародић (1838–1909) чувају се у Галерији Матице српске.
Биста Платона Атанацковића, рад вајара Небојше Митрића из Београда, постављена је 1976. испред зграде Матице српске у Новом Саду.
У Библиотеци Матице српске реконструисана је 1985. Библиотека Платона Атанацковића (идентификована 341 од 787 књига поклоњених 1841) и 1995. објављен је каталог легата Библиотека Платона Атанацковића.
У Новом Саду постоји Улица Владике Платона, у коју се улази из Улице Јована Ђорђевића. У њој се налази Гимназија „Исидора Секулић”. У Сомбору постоји Улица Платона Атанацковића, између улица Ђуре Даничића и Далматинске.
АНЕГДОТА 1
Змајев отац, новосадски сенатор Павле пл. Јовановић, био је радо виђен у дому Платона Атанацковића, владике бачког и често је к њему одлазио.
Владика је знао и за сина Павловог, као младог песника, и кад се једном повела реч о њему, рећи ће Платон:
– Море Павле, за што не кажете Вашем сину, да изабере онако што лепо из библије, пак то да спева, као што раде песници у других народа.
Отац Змајев причаше сину, како му је владика препоручио, да обради тему из библије.
Змај изабере предмет из библије и то Нојев потоп, те напише подужи спев (који је после штампан у „Седмици” за 1858. бр. 9).
Кад је спев био готов, узе га Змајев отац, па хајд' Платону.
– Дакле ево написао је Јоца нешто из старога завета. Ово је песма о потопу.
– Дед' да чујем је ли умео схватити.
И Платон се посади и стаде слушати, а Павле је читао.
Читач дође и прочита и ове врсте:
„Пљусак пљушти из неба, из земље,
Не престаје пуних десет дана!”
Платон скочи срдито са столице:
– Ето видиш да не зна! Што није мене питао!? Каквих десет дана! Четрдесет, четрдесет дана је падао дажд! Уф, човече, ето видиш како та младеж ништа не зна, и ма шта уради!
– Ал' чекајте, Ваше високопреосвештенство, није још готово. Доћи ће већ све као што треба; и Павле читаше даље:
„Сипа киша других десет дана,”
па онда дође и:
„Лије киша трећих десет дана”
и на послетку:
„То потраја још за десет дана,
Док се страшних четр'ест наврши” и т. д.
На то се Платон једва умирио, и саслушао спев до краја одобравајући.
АНЕГДОТА 2
Мрзивши на све што год је напредним, Вуковим, правцем у књижевности пошло, мрзео је и на Архимандрита Дучића, који је први од свештеника почео јотом да пише, а кога Платон још лично познавао није. Једаред Дучић дође у Нови Сад, и поштујући Платона као родољуба и црквену старешину, зажели га упознати, те се пријави момку му, у двору његовом. Платон кад чује ко му у посету иде намршти се, па повукав се у своју најстражњу собу, спреми се, да га што хладније дочека. Наједаред се отворе врата и архимандрит ступи унутра. Дучић јуначка стаса, висок, корачаше полако али достојанствено, тражећи погледима владику. Платон извирујући из собе кад виде овог Србенду, похити му, у сусрет, загрли га и пољуби говорећи: „Ао синко! да сам такав, па ма одмах с јотом писао.”
АНЕГДОТА 3
Платон Атанацковић, владика прво будимски, па после новосадски, велик добротвор и плодан књижевник, волео је да прича и слуша анегдоте, а понекада и да се невино нашали са својим пријатељима и походницима, или и да их благо пецне.
Празником, а нарочито после архијерејске службе, долазили су граждани новосадски владици Платону да му честитају празник. Били су послужени чашицом манастирске шљивовице и парченцетом млечна хлеба.
Том приликом долазила је с њима и госпођа Соса, стара богомољка, за коју се говорило да ће све имање оставити Саборној цркви. Она је била већ до близу седамдесетих и врло је нерадо говорила о годинама.
Када се једном повела реч о томе, рече владика:
„Богме, пролазе године; ко би рекао да је и нашој госпођи Соси већ педесет.”
„И две, и две, Ваше Високопреосвештенство”, рече госпођа Соса, успијајући уснама, што је у свих присутних изазвало пригушен осмејак.
ЛИТЕРАТУРА
„Атанацковић Платон”, у: Енциклопедија Новог Сада: 2, Нови Сад 1994, 283–286.
Библиотека Платона Атанацковића, Нови Сад 1995.
Грчић, Јован, Живот и просветни рад владике Платона Атанацковића, „Гласник Историског друштва у Новом Саду”, 10, 3 (29), 1937, 291–311.
Грчић, Јован, Живот и просветни рад владике Платона Атанацковића: свршетак, „Гласник Историског друштва у Новом Саду”, 10, 4 (30), 1937, 421–434.
Дамјанов, Сава, Платон Атанацковић у књижевности свог времена : уз двестогодишњицу рођења Платона Атанацковића, „Домети”, 15, 54, јесен 1988, 97–104.
Милисавац, Живан, „Платон Атанацковић – председник Матице српске”, Зборник радова Научног скупа посвећеног епископу Платону Атанацковићу, Нови Сад 1991, 20–27.
Стајић, Васа, „Атанацковићи”, у: Новосадске биографије: из архива новосадског магистрата, св. прва, Нови Сад 1936, 14–27.
Суботић, Љиљана, Платон Атанацковић и Вук Караџић, „Домети”, 15, 54, јесен 1988, 105–109.
Коментари
Постави коментар