Јована Тодоровић: Светозар Милетић и Нови Сад

Урош Предић, др Светозар Милетић, Галерија Матице српске

 

Светозар Милетић рођен је 22. (10) фебруара 1826. године у Мошорину. Отац му је био Сима Милетић, а мајка Теодосија Рајић. Основну школу похађао је у Мошорину, а потом је школовање наставио у немачкој школи у Тителу. На наговор адвоката Арона Малетина, отац га 1838. године уписује у Српску православну гимназију, одустајући од првобитне намере да га упише на неки занат. Светозар Милетић био је један од најуспешнијих ђака ове институције и већ је у трећем и четвртом разреду радио као учитељ деце из угледних кућа. Примера ради, подучавао је Савку и Михаила Полита. Услед лоше материјалне ситуација, а захваљујући препоруци Јована Хаџића, био је стипендиста епископа Јосифа Рајачића. Године 1844. одлази у Братиславу (тадашњи Пожун) и уписује се на Евангелистички лицеј. По завршетку осмог разреда, 1846. године, уписује права у Пешти, да би 1849. прешао у Беч и тамо, 1854. године, стекао звање доктора права. Током тог периода био је стипендиста Матице српске и кнеза Михаила Обреновића.

Од пресудног значаја било је време проведено у Пожуну, где се Милетић придружио активностима српске ђачке дружине. У том периоду био је одушевљен идејом панславизма, своме имену додао је надимак Свеслав и постао је главни уредник руком писаног листа Србски соко. Тада је почео да објављује своје прве књижевне и политичке текстове. На пољу књижевности окушао се пишући родољубиву поезију с јасним политичким тенденцијама. У Сербском народном листу Теодора Павловића објавио је песму „Милошев растанак“, а у београдском листу Подунавка песму „Бродари“. 

Током школовања у Пешти дошао је на идеју објављивања књижевног алманаха у коме ће се огласити српска омладина из Пеште, Пожуна, Прешева, Сегедина и Темишвара. Тако 1847. године излази Славјанка, коју издаје Младеж србска, а њен главни уредник је управо Светозар Милетић. У овом алманаху објављено је шест Милетићевих песама: „Славјанки“, „Стефан Душан Силни, цар српски“, „Вилински збор“, „Србији“, „Бродари“ и „Спасова ноћ“. 

Како је прва свеска Славјанке добро прихваћена, Милетић је желео да изда и другу свеску, али политичке амбиције биле су изнад песничких. Занимљиво је ипак да је проблем при намери да се изда други број настао око питања језика и правописа. Пештанска омладина се након 1847. године сврстала међу присталице Вукове реформе, а пожунска омладина, предвођена Милетићем, остала је верна славеносрпском језику и Матици српској. Пожунска омладина имала је, стога, потребу да се огради од Бранка Радичевића и његове посвете Песама свој српској омладини, због чега је у фебруару 1848. године у Сербском народном листу објављен текст „Ограда“, који је написао Светозар Милетић. 

Милетић  због тог поступка наилази на неприхватање међу пештанском омладином и удаљава се од књижевности. Преусмерење ка политици може се видети и у његовој песми „Мађарској опозицији“, коју објављује у Даници илирској и која функционише као одговор на изјаве Лајоша Кошута, али и у песми испеваној за дочек војводе Стевана Шупљикца, „Већ се србска застава свуда вије јавно“, која ће после постати химна Српске Војводине.

По завршетку студија, Светозар Милетић радио је као чиновник у Лугошу, а након положеног адвокатског испита, 1856. године запослио се у Ораовици. Наредне године прешао је у Нови Сад и отворио је адвокатску канцеларију. У Новом Саду пронашао је и своју изабраницу. Почетком 1858. године венчао се са Анком Милутиновић, са којом је проживео 43 године брака и добио седморо деце. Петоро је преминуло у детињству, а преживели су Милица, будућа супруга Јаше Томића, и Славко Милетић. Данас потомци Светозара Милетића и даље живе у Новом Саду.

Стекавши углед у новосадским круговима, све је сигурније наступао у јавном и политичком животу. Јула 1858. постао је градски фискал. Тада почиње интензивно да објављује чланке у Српском дневнику, који су били излив народног незадовољства стањем у Српској Војводини, a потом и њеним укидањем. Фебруара 1861. године изабран је за градског начелника, а уз њега су били и Јаков Игњатовић, као главни бележник, и Јован Јовановић Змај као први подбележник.  Такође, почетком исте године изабран је и за председника Српске читаонице у Новом Саду, а у јулу месецу, заједно са Јованом Ђорђевићем, иницирао је оснивање Српског народног позоришта. Светозар Милетић је 1861. године постао и почасни члан Матице српске, а са својим сарадницима предано је радио на томе да Матица српска буде премештена из Пеште у Нови Сад. Када се то догодило, 1864. године, изабран је за члана, а потом и потпредседника књижевног одељења. Ту функцију вршио је од 30. априла 1864. до 26. августа 1867. године, залажући се да се уз Летопис покрене још један књижевни лист, да Матица српска награђује књижевне радове, као и да Матица држи више страних часописа. Оставку на место потпредседника књижевног одељења дао је услед заузетости политичким деловањем.

Гашење Српског дневника подстакло је Светозара Милетића да оснује свој часопис, што и чини 9. (21) фебруара 1866. године, када штампа први број Заставе. У „Прогласу“, објављеном у првом броју износи своје главне идеје: уставност, народност и равноправност. Разумевајући политичке прилике, за своју главну идеју поставља ослобођење и уједињење српског народа и у службу те идеје ставља како политичку, тако и књижевну активност, а најпосвећеније сараднике проналази у омладинском покрету. Светозар Милетић ће маја 1867. године бити по други пут изабран за градоначелника, а уз њега и Лаза Костић за великог бележника, Антоније Хаџић за почасног великог бележника и Коста Трифковић за великог подбележника. Две године касније, 1869. године, Милетић ће основати и своју Српску народну слободоумну странку.

Сагледа ли се читав тај период, може се слободно рећи да је Светозар Милетић био најутицајнија личност међу Србима у Аустроугарској, због чега се често налазио на мети и био нападан, надзиран и хапшен. Услед болести, у јесен 1882. Светозар Милетић повукао се из политике и престао је да пише за Заставу. Последњи чланак у Застави објавио је 18. (30) августа 1882. године и у њему је критиковао прашку Политику због залагања за аустроугарску анексију Босне и Херцеговине. Преостале године живота Милетић је провео у неизвесном лечењу. Повремено је преузимао уредништво Заставе, 1883. године отишао је у Угарски сабор, а од 1883. до 1887. године лечио се у Шварцеровом заводу у Будиму. По повратку боравио је код ћерке Милица и бавио се писањем мемоара, читањем дела из старије књижевности и породичним пословима. Године 1896. преселио се у Вршац код сина Славка. 

Преминуо је 4. фебруара 1901. године у Вршцу, а сахрањен је на Успенском гробљу у Новом Саду. У славу стогодишњице рођења Светозара Милетића град Нови Сад издао је књигу Светозар Милетић и Нови Сад Васе Стајића, а 1. октобра 1939. године испред Градске куће на Тргу слободе откривен је бронзани споменик Светозару Милетићу, дело Ивана Мештровића. Споменик је подигнут на иницијативу Матице српске и његово откривање било је пропраћено целодневном свечаношћу. 

Некадашњи Лебарски сокак, једна од централних новосадских улица, данас носи име Светозара Милетића.

 

Литература:

 

Микавица, Дејан. Светозар Милетић. Нови Сад: Прометеј; Радио-телевиза Војводине, 2016.

Стајић, Васа. Светозар Милетић и Нови Сад. Нови Сад: Град Нови Сад, 1926.