 |
| Милева Симић, слика из "Орла" |
Милева Симић била је књижевница, преводитељка и наставница Српске више девојачке школе. Рођена је 15. фебруара 1859. године, на Сретење, у Новом Саду у угледној новосадској породици. Отац јој је био познати сликар Павле Симић (1818-1876), а мајка Јелисавета Јовшић, ћерка адвоката и градоначелника Новог Сада Григорија Јовшића. У Новом Саду је завршила основну школу, а потом се, услед тога што је отац добио посао да ослика цркву Светог Ђорђа, преселила у Сомбор. У Сомбору је, захваљујући Ђорђу Петровићу и Николи Ђ. Вукићевићу, добила посебну дозволу Школског савета и од 1871. до 1874. године похађала је Српску учитељску школу.
Од малих ногу Милева Симић показала је велику радозналост и жељу за образовањем, чему је чињенично допринео и миље у коме је одрастала, а посебно утицај Дафине Нане Натошевић, тетке са мајчине стране, и Милице Стојадиновић Српкиње. Ова изузетна млада девојка већ са петнаест година добила је посао наставнице у Српској вишој девојачкој школи у Новом Саду. У тој установи провела је читав радни век, укупно тридесет и две године, с тим да се одређено време налазила и на положају управнице школе. У пензију је отишла 1925. године. Подучавајући раме уз раме са Аркадијем Варађанином, немерљиво је допринела почетку вишег школовања девојака. Предавала је домаћинство, педагогију, поуке о здрављу, ручни рад, цртање, гимнастику и повремено немачки језик. Како би олакшала усвајање градива својим ученицама, по узору на немачке уџбенике написала је два уџбеника: Кућанство (Нови Сад 1892) и Педагогију (Панчево 1894). Написала је и низ педагошких радова: „Каква треба да је домаћица“ (1885), „Наши народни обичаји“ (1891), „Школа и њени радници“ (1899), „Хигијена у вишим девојачким школама“ (1900) и „Женски ручни рад у овој школи“ (1904). Уз помоћ Матице српске и финансијских средстава из задужбине Петра Коњевића, 1886. године објавила је књигу Главнија правила о практичном васпитању деце у оквиру едиције „Књига за народ“, коју је Матица српска објављивала од 1885. до 1932. године.
Милева Симић је у књижевност закорачила у другој половини 19. века, тачније 1876. године. Писала је приповетке, песме, позоришне игре за децу, итд. Прве песничке текстове, оригиналне и преведене, објављивала је анонимно, служећи се псеудонимом Милка Павловић или пак само уз три звездице распоређене у облику троугла. Псеудоними којима се најчешће служила пак били су Милка и Павловна. Прву приповетку објавила је у Јавору, 1881. године, а она је носила наслов „Нада“ и потписала ју је пуним именом и презименом. Објављивала је у часописима Српкиња, Јавор, Дубровник, Женски свет, Летопис Матица српске, Коло, Дело, Стражилово, Српска зора, Браник, Слога, итд. Текстове намењене деци објављивала је у Невену и панчевачком листу Споменак. Приповетке које је писала најчешће су приповедале о народном животу или су носиле моралне и педагошке поуке намењене деци. Њихови наслови јесу „У сликарској радионици“ (Браник), „На месечини“ (Дубровник), „Успомена“ (Стражилово), „Привиђења“ (Јавор), „Божићни дар“ (Браник), „Под образином“ (Стражилово), „Пепељуга“ (Женски свет), „Споменица“ (Женски свет), „Вера“ (Браник), „Враголанка“ (Стражилово), „Све на Божић“ (Браник), „Олга“ (Стражилово), итд.
 |
| Потпис Милеве Симић |
Милева Симић огледала се и на пољу драмске књижевности. Била је друга Српкиња чије је дело изведено на позорници Српског народног позоришта. Написала је неколико позоришних дела за децу (дечјих глума у једном чину) које су се изводиле по школама, а неке су извеле и њене ученице из Српске више девојачке школе. Прва од њих јесте Другарице, објављена у Сомбору 1886. године, а нешто касније њени драмски текстови почели су да излазе и у Новом Саду. Године 1891. у из Штампарије Српске књижаре Браће М. Поповића изашао је драмски текст Полаженик, а 1900. шаљива игра Ретка срећа, издање управе Српског народног позоришта, за коју је добила награду Матице српске од 200 круна. Такође, у издању Учитељског деоничарског друштва „Натошевић“ 1921. године објавила је дело Добровољни прилози, а 1922. године објавила је Сиротицу и Гордану. Ове три позоришне игре сама је написала својим ученицима, а дечју глуму у једном чину под називом Црно на бело, објављену исте године, слободно је прерадила по немачком узору. У рукопису је оставила и прераду драме У лажи је плитко дно.
Веома значајан аспект њеног књижевног рада јесте сакупљање народних песама, међу којима се понајвише издвајају ројтанске песме. Сам појам ројтанске песме означава народне песме које су најчешће писале девојке, а потом и удовице, распуштенице и повратуше (жене које би напустиле мужа и вратиле се родитељима). Њихова карактеристика је да су биле китњасте као ројте. Рад на прикупљању и бележењу ових песама Милева Симић започела је 1878. године, а привела крају 1910. Ипак, сакупљене песме није успела да објави за живота, те се данас рукописна збирка ових песама чува се у Рукописном одељењу Матице српске. Захваљујући Марији Клеут, 2019. године је у оквиру едиције „Новосадски манускрипт“ објављена књига Ројтанске песме, у којој се доноси и прича о судбини самог рукописа, који је комплетан, у обиму од 1450 песама, сачуван само у препису, у новосадској породици Јовановић. Ови текстови веома су значајни јер показују вредну праксу бележења на тлу Војводине и доносе слику једног времена и света који је ишчезао.
Важно је споменути и преводилачки рад Милеве Симић, у коме се највише истиче превођење тада веома популарног мађарског писца Јокаија Мора (Mór Jókai). Притом, Милева Симић била је и почасна чланица Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња. Да је вредност њеног деловања, педагошког и књижевног рада препозната и уважена показује чињеница да је одликована орденом „Краљева Дома I степена са круном“, који јој је доделио краљ Александар Карађорђевић. У прилог значају њеног положаја у културној историји Новог Сада и историји књижевности коју су писале жене иде и текст објављен у Српкињи, у коме се истиче да је Милева Симић „необичан женски дар“ и да „на књижевном пољу – особито на приповедачком – може слободно стати у ред наших најбољих књижевника“. Уз то, истиче се и да ју је красила добра и весела нарав, због чега је радо била виђена и примљена у најотменије друштвене кругове. Пријатељевала је са најзначајнијим личностима тога доба, а као писани траг тих сусрета оставила је педесетак афоризама, које је објавила у Летопису Матице српске, а који се данас у рукопису могу прочитати у Рукописном одељењу Матице српске. Из тих записа видимо да се сретала са Јованом Јовановићем Змајем, Лазом Костићем, Георгијем Бранковићем, Савком Суботић, Милицом Стојадиновић Српкињом, Симом Матавуљем, Војиславом Илићем Старијим, Јованом Ђорђевићем, Стојаном Новаковићем, Илијом Огњановићем Абуказемом, итд. У Рукописном одељењу Матице српске чува се и преписка Милеве Симић, која броји преко сто педесет писама, а кореспондент с којим се највише дописивала био је Милан Шевић.
Преминула је 1946. године у свом стану у Грчкошколској улици број 10, а сахрањена је на Алмашком гробљу, на парцели И/2-19Г. На кући у Грчкошколској број 10 не постоји спомен-плоча на којој се истиче њен значај, а на кући у Темеринској 21 стоји само плоча са именом Павла Симића. Једна улица пак у новосадском насељу Слана Бара носи име Милеве Симић.
Литература:
Енциклопедија Новог Сада. Уредник Душан Попов. Нови Сад: Новосадски клуб; Градска библиотека, Књ. 25, Сер-Сре, 2005.
Симић, Милева. Ројтанске песме. Приредила Марија Клеут. Нови Сад: Градска библиотека, 2019.
Стојаковић, Гордана; Кресоја, Светлана, Женска имена Новог Сада: водич за љубитеље алтернативних тура. Нови Сад: Туристичка организација града Новог Сада, 2012.
Stojaković, Gordana, et al. Znamenite žene Novog Sada. Novi Sad: Futura publikacije, 2006.
Коментари
Постави коментар