Сава Дамјанов: Александар (Аца) Поповић Зуб и Нови Сад

Аца Поповић Зуб, Аутопортрет - карикатура

Рођен у Руми 1829.године, школовао се у Сремским Карловцима, Сегедину, Пешти, Бечу и Прагу; преминуо у Будимпешти 1894. По струци правник, по вокацији књижевник. Најинтензивније трагове на културној мапи Новог Сада оставио је 60-их година XIX века као сарадник и уредник хумористичко-сатиричне периодике која је ту излазила.

Савременицу су истицали његову ерудицију и велики дар за стране језике (може се рећи да је био истински полиглота!), али и жовијалност, извесну театралност а посебно заједљивост и цинизам због којих је и добио надимак Зуб - којим се на неки свој особен начин поносио, па је тако потписивао већину својих књижевних и публицистичких текстова. Писао је поезију у духу романтичарске поетике (најпознатији му је спев Џенет објављен 1867. у Новом Саду), 

преводио Бајрона и Шекспира, а за живота је најпознатији био по својим хумористично-сатиричним текстовима и карикатурама објављиваним у тзв.шаљивој периодици (“Комарац”, “Зоља” , “Мирођија” и т.д). Вероватно га је управо због последње поменуте делатности Матица српска 1868. званично одбила да прими чак и за свог  члана.

 Најважније поглавље у том контексту је његово уређивање листа “Комарац” (1863-1864), који је утемељио и испрва уређивао Ђорђе Рајковић (1861). Иако ће се доцније приближити клерикално-конзервативној струји српске политике, његова тадашња омиљена сатирична мета било је - уз актуелне политичке сукобе и сплетке милетићеваца и њихових противника! -високопозиционирано свештенство (понајпре владика Платон Атанацковић, за кога ни у својим Успоменама није имао лепе речи, напротив - описивао га је као човека скромних интелектуалних способности, без иоле етике и морала). Због таквих својих текстова, а још више карикатура (које данас делују веома модерно, а за своју епоху су представљале истинску литерарно-визуелну иновацију) више пута је бивао тужен  суду.

Аца Поповић Зуб, Успомене, приредио Сава Дамјанов

Уз хумористичко-сатирични опус (и текстуални и визуелни), из савремене књижевноисторијске перспективе најзанимљивије су Успомене Аце Поповића Зуба (I део излазио је у наставцима 1890. у новосадском листу “Наше доба” а други је објављен као посебна књига у Будимпешти 1893).Ово врло необично аутобиографско штиво разбија многе књижевне, културне и политичке митове који су се  канононизовали у нашој традицији, пошто је њихов аутор као савременик и учесник-очевидац многих збивања и добар познавалац већине њихових актера и овде био сасвим отворен, искрен и-веома критичан.