Срђан Орсић - Недељни лист Јакова Игњатовића

 

 

            Новине Недељни лист, орган за политику, забаву и обртност (1789-1882), биле су и остале најнеомиљеније новинско гласило на српском језику које је икада публиковано у Новом Саду, превасходно захваљујући својој политичкој провинијенцији и слепој верности влади у Пешти. Ипак, њихов издавач и главни и одговрни уредник, наш велики књижевник Јаков Игњатовић, публиковао је у њима, поред тесктова на које је био обавезан због дотација из фондова централне власти, и своја књижевна остварења, што допринос овог листа по другој, књижевној основи, чини сасвим другачијим и по свему релевантним.

            Након свог трећег трајног доласка у Нови Сад, из Даља, 1879. године, наш чувени писац поднео је 17. марта исте године иствремено две молбе новосадском Магистрату: за поновни пријем међу грађанство ове вароши, те за издавање недељног листа. Већ 3. априла, поново је и законски Новосађанин, али, почетак излажења листа условљен је депоновањем обавезне кауције за исдавање новина које би се бавиле, измећу оталих, и дневном политиком.

            Први број свога листа, Јаков Игњатовић публиковао је већ 7, одноно 19. априла 1879, да би два дана касније опет писао новосадском градоначелнику, правећи се сасвим наиван и обавештавајући поново власти о намери покретања новина, те накнадном депоновању новца за те сврхе, након излажењеа првих неколико бројева. Централним властима поднета је пријава против Игњатовића,  али исте нису реаговале, јер је управо уз њихову подршку, те благослов и финансије из фоднова Калмана Тисе, овај промађарски, одлукашки и  централистички лист, са политиком слоге мађарског народа и српске народности, и првобитно био покренут, те све време свог излажења и опстајао.

            Потребна сума новца, коју је мађарска Влада у виду обвезница за изградњу ријечке пруге у вредности од 8000 форинти тобож продала Јашином  рођаку, сентандресјком поседнику Јовану Игњатовићу, да би их он, специјалном одлуком власти, уместо у Новом Саду,  депоновао у Будимпешти, вероватно никад није ни постојала у реалности. Пола године након излажења листа, новац је наводно депонован у Централну благајну у Пешти, а одлуком Министраства, званични Нови Сад само је обавештен о томе, без да је икакву материјалну корист или гаранциију градска каса имала од овог и оваквог издавачког подухвата и наума.

            Иако се чинило да је издавање политичког листа у нестабилно доба уносан посао, Јаков Игњатовић је за те потребе добијао годишње свега 4000 форинти дотација из диспозиционих фондова Калмана Тисе, док је, нпр. Српски народ (од Срба називан и Турски народ, те омражен једнако као и Јашино гласило), односно, сам патријарх Анђелић, дотирао свога издавача Јован Јоту Грујића са три пута већом сумом. Иако омражен од српског Новог Сада, јер је његов Недељни лист стајао у директној опреци и свађи са Милетићевом Заставом и њеном политиком, Јаков Игњатовић је и отворено говорио да он новац за свој подухват не добија да би тако мислио и писао, него јер је загорник исте политке већ три деценије, те да је време да се о споразуму свих народности у оквиру мађарског политичког народа напослетку и пише на такав доследан начин, у сврху договора свих грађана Угарске, чији је верни син и ватрен домољуб до последњег дана живота остао. Не мислећи да тако крши своје српско родољубље, Игњатовић је писао против политке из Београда и Беча, али и Москве, коју је пропагирала Милетићева странка и њени прваци.

            Политика је била првенствено поље деловања овога листа, те узрок великих сукоба који су у Новом Саду због исте настали и опстајали. Јован Јовановић Змај и Илија Огњановић Абуказем били су најгласнији у нападима на свог бившег пријатеља, Брудер Јашу, којег су немилице вербално злостављали на станицама како Заставе, тако и сатиричног листа Стармали. Због свега тога, дубоко лично повређени Јаков Игњатовић се, у првоатном писму Змају, и потужио да га је бивши славуј прогутао својом новом, змајнском нарави, што је и по први пут изречено поређење које је прославило првобинти говор, а и потоњу Књигу о Змају Лазе Костића, изречен и публиковану четврт века након ове Јашине формулације.

            Недељни лист није имао велико и разгранто читалаштво: по претплатничкој цени за Аустроугарску од само 6 форинти, а за Кнежевину Србију и Црну Гору 15 динара годишње, свега 400 редовно штампаних примерака листа, који су излазили сваке суботе, а од 1880. сваке недеље, преко новосадске поште, имали су дистрибуцију широм Угарске и незнатно преко Дунава и Саве, већином у установама и код појединаца верним или зависним од власти у Пешти.

            Последњи број листа, изашао је из штампе 14/26. априла 1882, након 154 изашла појединачна броја. У њима је главни и одговорни уредник био и врло често једини сарадник, те је објавио и преко 170 публицистичких чланака, али и приметан број својих касније запажених књижевних радова, и то редом: приповетке Најскупља коза, Адвокат као холанер и Варљив Максим и шаљиву игру Адам и Берберин 1879. године, преправљен први и наставак другог тома историјског романа Ђурађ Бранковић, 1880/1881, те књижевне есеје Спомен Пушкину и Успомена Сави Текелији 1880. и Свети Сава 1881. и Пера Сегединац, 1882. године. Као прилог највреднији од свега, у Недељном листу Јаков Игњатовић објавио је више од половине својих обимних Мемоара, у периоду од 1879. до 1881. године.