Срђан Орсић - Култне новосадске књижевне кафане: „Бела лађа“ и „Код Камиле“

             Кафане су биле и остале места посебног пијетета и институције врхунског значаја у историји српске књижевности. У свето тројство српских кафана деветнаестог века, уз београдске „Дарданеле“, свакако се морају убројати и две култне кафане старог Новог Сада: „Бела лађа“ и „Код Камиле“.

 

„Бела лађа“

            Кафана „Бела лађа“ у Новом Саду основана је почетком деветнаестог века, у доба када су пароброди беле боје, популарни „белци“, пловили Дунавом, најважнијом трговачком трасом оновременог аустријског царства. У сваком месту са погледом на највеличанственију европску реку, ницале су тада ресторације и преноћишта названа по тим господским пловилима првога реда. У Новом Саду, кафана са тим називом временом је постала и остала синоним не само за историју угоститељства нашег града, него и место прворазредног културног значаја, у којем је, по први пут, најлепши српски град на Дунаву с правом и назван Српском Атином.

            Оригинална „Бела лађа“ налазила се у улици која је по истој чак и понела име Улица Беле лађе, или Feher-hajo utca, тј. Weisse Schiff Gase, иако се из исте никада није пружао поглед на Дунав и бродове који њиме плове. У данашњој Његошевој улици, на броју 5, стоји и даље зграда, која својом неугледном спољашношћу тек најбоље зналце историје овог града подсећа да је некада институција која се у истој налазили својим домашајем и значајем била самерљива старом здању Матице српске.

            Први сачувани помен ове кафане сеже у давну 1812, и писмо сомборског магистрата новосадском, које помиње и кафану „Alba navis”. Првог власника кафане историја не памти, а помиње се да је 1825. зграда била својина Јохана Пергера, који је већ 1827. имање продао Јожефу Весецком, а он већ следеће године Јохану Бартолу. Радећи неометано до Буне 1848, кафана је била стециште већином српских трговаца и путника, који би у њој налазили приступачан смештај по доласку у град. Када је 1849. мађарска војска са са Петроварадинске тврђаве бомбардовала Нови Сад, кафана „Бела лађа“ била је једна од само шест грађевина које нису у ланчаном пожару изгореле. Управо због тога, постала је, у годинама које су уследиле, и први варошки хотел, у власништву гостионичара Димитрија Мите Савића.

            У данима обнове Новог Сада, део кафане је служио и као привремени  штаб новосадске жандармерије, од новембра 1850, до маја 1851. године. О тим данима, сведочи запис чешко-јеврејског путописца Сигфрида Капера (1821-1879), који је, посетивши наш град, 1850. записао:

            „Са главног трга (Трг Слободе) (…) скренули смо у једну бочну уличицу, ако тако уопште могу да се назову два реда рушевина. Неким чудом поштеђена, уздиже се усред тих рушевина једноспратна кућа са неоштећеним кровом. Једна мала плава табла казује да је то гостиона „Бела лађа“, тренутно најбољи, будуће да је једини, хотел у Новом Саду; раније ова гостиона по свој прилици није примала госте на конак. Она је само захваљујући случају од обичне, бедне и скајнуте крчме, у коју су навраћали убоги сељачки кочијаши да потраже коначиште за себе и своје коње, добила у значају и угледу и постала нешто попут варошког хотела. Затражио сам једну собу; пошто су ме најпре слали од једног до другог, дали су ми једну влажну собу поред коњушнице, која је била таман толика да су у њу могла да стану два дашчана оквира, што ће рећи нешто као два лежаја, и две плетене столице, тако да је таман остало још мало простора за стајање (...).“

            У данима Баховог апсолутизма, ова кафана постаје и готово званични штаб српског народног и омладинског покрета, а једна од њених соба постаје и канцеларија самог Светозара Милетића. Поред Милетића, сталне госте и практично „инвентар“ кафане сачињавали су и Владимир Јовановић, Јован Јовановић Змај, Јован Суботић, Михаило Полит-Десанчић, Новак Радоњић, Јаков Игњатовић, Коста Трифковић, Ђура Јакшић, Јован Ђорђевић, Исидор Бајић, Миша Димитријевић, Лаза Телечки и бројни други српски угледници оновременог доба.

            Управо у овој кафани, и име Српска Атина постало је званичан синоним за Нови Сад, када је занатлија Стеван Јелинић Ћебенда, у друштву Светозара Милетића, тадашњег новосадског градоначелника, и његових истомишљеника, први упоредио нашу варош на Дунаву са грчким полисом.

            Млади српски књижевници са свих страна, хрлили су у ову кафану „као на хаџилук“, по сведочењу Јована Скерлића, јер се у њој уживо могао видети и чути крем српске књижевности. Змајеве песме и шале, вицеви Јаше Игњатовића, каламбури Лазе Костића, песме и слике Ђуре Јакшића, у „Белој лађи“ били су свакодневна појава, пропраћена музиком, песмом и неспутаваним српским родољубљем.

            По сачуваним сведочанствима, до 22 часа извођене су староградске песме, до поноћи народне и бећарске, а после поноћи, опрезно и тихо, свирало се за бирану клијентелу, некада и до зоре. Најизвођенија композиција била је „Оро кликће са висине“, наздрављало се и клицало српској прошлости и будућности. Посебно весело у кафани је било поводом великих српских и новосадских празника, о Богојављењу, Светом Сави и на дан Света Три Јерарха.

            Године 1908, након закупаца Стефановића, Ракића, Димитријевића, кафану је купио Ђорђе Ђура Зурковић, Србин из Вуковара, потоњи (од 1928.) закупац и новосадске кафане „Код Липе“. Његова породица била је и међу последњим правим власницима кафане, која је 28. јуна 1948. национализована. Након век и по, у њој је обустављена угоститељска пракса, а служила је као јавно купатило, те незванична јавна кућа, да би је, 1950. на коришћење добила радна организација Војводинапут. Након више СОУР-а и ОУР-а који су газдовали овим локалном на недомаћински начин, у дерутно здање уселила се, напослетку, Градска инспекција. Када је, због реституције, 2006. и она напустила зграду, иста је била више пута не мети вандала. У урбанистчким плановима са почетка 21. века, стајала је дозвола за рушење овог објекта и изградњу троспратног тржног центра, али је, 2008, зграда ипак заштићена и законом, одлуком републичке комисије, због своје посебне историјске важности. Иако реституцијом враћена делимично у власништво правих власника, до дана данашњег, необновљена, са тек једном таблом као напоменом, стој и сведочи о нашој небризи за материјално наслеђе, са којим би се сваки други град с правом поносио.

„Код Камиле“

            Најлегендарнија новосадска кафана, којој данас није сачуван ни траг, нити помен на локацији на којој се налазила, била је и остала ресторација „Код (Пере) Камиле“, које се налазила на раскршћу данашњих улица Светозара Милетића, Јована Суботића и Браће Јовандић, „у шрек“ од храма Светих апостола Петра и Павла (тзв. Русинске цркве), на месту на којем је данас новосадско позориште, Újvidéki Színház.

            На овом месту, омању кућу у којој је још тридесетих година деветнаестог века Летеће дилетантско позориште играло своје представе, купио је и дефинитивно за потребе кафане преуредио 1843. Петар Јовичић из Ривице. Локал је добио име „Код камиле“, јер су на истом том месту, у ранијем периоду, у старом хану, одседали и каравани са Блиског истока, те одмарале камиле, које су биле и нацртане на првој кафанској „фирми“. Кроз време, и власник локала, кога је 1856. портретисао Стева Тодоровић, добио је надимак Пера Камила, по свом предузећу, па се и мало слово к у називу кафане преметнуло у велико.  

Стева Тодоровић - Петар Јовичић - Пера Камила, портрет из 1856.  

            Сасвим порушена у мађарском бомбардовању града у јуну 1849, кафана је убрзо обновљена и дозидана, па је имала, по сачуваном опису из 1857. године, и „велику дворану за госте, шест посебних соба, две кухиње, ручаоницу, шталу за педесет коња, ремизу (гаражу) за шеснаест кола, подрум за 500 акова, дрвару за 70 хвати, два бунара, леденицу (два хвата дугачку) и калдрмисано двориште”.  

            Као и у „Белој лађи“, и у кафани „Код Камиле“ се, по речима Јована Скерлића, „претресала светска и локална политика“, али „ту се“, превасходно, „критикују књижевна дела“ и  „Ту се стварала књижевна репутација и давао правац целој српској књижевности, а млади писци су ишли у Нови Сад као на хаџилук“.

            У овој кафани, књижевност је била и остала доминатна тема, иако су зидови у једној просторији исте, названој „Милетићева дворана“, били украшени сликама које је, плативши њима своје кафанске рачуне, те радивши их по крчмаревој наруџби када би запао у дугове – у ствари, добијавши џепарац од Пере Камиле, сажаљеног на његову судбину – сликао Ђура Јакшић. Зна се да су „дуваре“ украшавали портрети Цара Лазара, Косовке девојке и још неколико данас изгубљених историјских композиција, те слике Бановића Страхиње и Цара Душана, који се и данас чувају у Галерији Матице српске.

            Поред Ђуре Јакшића и Светозара Милетића, редовни гости били су и Јован Јовановић Змај, Јаков Игњатовић и Лаза Костић, те управник Српског народног позоришта, Јован Ђорђевић, и оновремене глумачке звезде, Димитрије Мита Ружић и Лаза Телечки. За посебним, професорским столом, седамдесетих година претпрошлог века у овој кафани излазио је рукописни хумористички лист „за свеопшту хецологију“ назван „Камила“, који су уређивали Илија Огњановић Абуказем и Змај, а за који је илустрације радио чувени архитекта Владислав Тителбах. Редакција је апеловала на дописнике: „вино и рукописи не повраћају се”.

            Стеван В. Поповић, чувени Чика Стева, у својој приповеци „На пролеће“ описао је атмосферу у овој кафани: „У народној гостионици “Код камиле” састаје се језгро новосадске интелигенције: књижевници, новинари, песници, сликари. Они седају за дугачки сто што се пружа испод ликова цара Душана и Бановић Страхиње, што их је красно насликала рука Јакшићева. А кад почне начелник (Милетић) да разлаже своје политике, слуша га све друштво неданимице. Странцима, пријатељима и познаницима са села, прво је да се јаве том столу. Саслушају га, упуте, а он се диже веселији и радоснији да би уступио место другима”.

            Ова легендарна кафана, порушена је 1930, а до данас, нисмо се њеном наслеђу ваљано одужили, иако ликови и догађаји за њеним столовима и унутар њених зидина својом богатом оставштином просто вапе да буду преточени у, макар, сценарио за позоришну представу, играни филм или серију.