Јована Тодоровић: Савка Суботић и Нови Сад

Новак Радонић, Портрет Савке Суботић

Јелисавета Савка Суботић једна је од најзнаменитијих Српкиња 19. века. Рођена је 11. октобра 1834. године у Новом Саду, у изузетно угледној породици Полит-Десанчић. Отац јој је био Јован Полит (1786-1875), један од најимућнијих новосадских трговаца и редитељ Летећег дилетантског позоришта новосадског, а мајка Јулијана Десанчић, образована жена, која је говорила српски, немачки, мађарски и помало грчки језик. У овом браку рођенo је шеснаесторо деце, од којих је преживело само петоро. Једно од њих био је и Михаило Полит-Десанчић (1833-1920), који ће постати правник и истакнути војвођански политичар. Ова престижна породица живела је у Дунавској улици, у кући број 5 све до бомбардовања Новог Сада 1849. године, када им је кућа старадала у пожару, што је приморало породицу да се пресли у Грчкошколску 7. 

Одрастање у тако образованој и цењеној породици било је од пресудног значаја за обликовање личности и система вредности младе Савке Суботић. Како је у 19. веку постојала пракса похађања лерова, врсте приватних градских школа у којима су махом Немице подучавале девојке, Савка Суботић ишла је у лер, који су водиле сестре Витих, где је учила немачки језик и била подучавана ручним радовима. Такође, подучавао ју је и Светозар Милетић (1826-1901), који јој је наденуо надимак „госпођица Оштроумна“, али, како је умела да се с њим препире, понекад ју је звао и „госпођица Напрасна“. Године 1846. родитељи су је послали у Темишвар, у католичко-немачки завод „Чепе“. Ту је први пут читала књиге свог будућег супруга Јована Суботића. У Темишвару је остала све до Буне, револуције која је обележила 1848. и 1849. годину. На Ускрс 1848. године Савка Суботић враћа се у Нови Сад. Како Јован Полит услед друштвено-политичких збивања губи свој положај у друштву, принуђен је да оде у Беч. Остатак породице се у лето исте године у збегу сели у Земун. У јесен се породица враћа у Нови Сад, да би се убрзо преселили у Варадин, те у Карловце. Касније цела породица прелази у Беч и Савка Суботић своје образовање наставља у једном интернату. 

Веома значајан датум у њеном животопису јесте 1. мај 1851. године, када се у Бечу удаје за Јована Суботића (1817-1886), угледног српског адвоката, политичара, доктора филозофије и књижевника. Њихово венчање било је својеврсни културни догађај, коме је присуствовао чак и кнез Михаило Обреновић. Савка и Јован Суботић живели су у аустријској престоници све до 1853. године, када се селе у Нови Сад. Вративши се из Беча, брачни пар почео је да живи на адреси Дунавска 1, где се данас налази зграда Градске библиотеке, а њихова кућа и кућа Хаџића-Светића, како Савка Суботић у својим Успоменама пише, биле су духовна средишта за тадашњу омладину, места где се живо разговарало о књижевности, уметности и народним приликама. Природа деловања Јована Суботића била је таква да је често путовао и мењао место боравка, а супруга га је предано следила и на тај начин значајно проширивала своје видике и упознавала се са актуелним идејама. Тако 1861. године одлазе у Вуковар, а од 1862. живе у Загребу. Након неколико година враћају се у Нови Сад да би се 1874. преселили у Осијек, а деценију касније, 1884. године почињу живот у Земуну. 

У времену када је женама формално образовање махом било недоступно, Савка Суботић успела је да захваљујући својој породици, супругу и сопственом залагању постане једна од најобразованијих Српкиња 19. века. Дакле, у први план је стављала самообразовање и посвећено се залагала за образовање и еманципацију жена. Мисао водиља на томе путу била јој је: „Отварајмо школе на све стране.“. Захваљујући њој је у Новом Саду 1867. године основана „Прва женска задруга“, а 1874. године Виша женска школа. Уз то, иницирала је и отварање школа у Сомбору и Панчеву. Важно је истаћи да је Савка Суботић препознала проблем у тадашњем положају српских жена на селу и предано је радила на њиховом економском оснаживању. Била је веома активна у различитим женским удружењима попут Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња и Српског народног женског савета, а посебно се истиче да је била једна је од оснивачица и прва председница Кола српских сестара (28. август 1903). У оквиру свог деловања одржала је бројне реторички изузетне говоре и предавања, који су штампани у домаћим и светским публикацијама. У Бечком научном клубу 1910. године одржала је предавање „Жена на Истоку и на Западу“, након кога ју је др Бернхард Минц назвао „мајком свога народа“ („Die Mutter ihres Volkes”). Годину дана касније, 1911. године, учествовала је и на конгресу феминисткиња одржаном у Будимпешти.

Савка Суботић, фотографија

Посебну пажњу Савка Суботић је поклањала српским народним женским рукотворинама и тканинама. Желећи да представи рад и уметност српских жена одлазила је на многобројне изложбе у земљи и иностранству. Штавише, 1904. године објавила је књигу О нашим народним тканинама и рукотворинама у новосадској Штампарији српске књижаре браће М. Поповић, а овај текст је исте године излазио у наставцима и у Летопису Матице српске. Такође, Савка Суботић оставила је и записе о појединим обичајима.

Премда је у књижевност ушла прво у немачким часописима, Савка Суботић објављивала је у Летопису Матице српске, Босанској вили, Женском свету, Застави, Домаћици, Бранковом колу, Сремским новинама, Српкињи, итд. У њеној рукописној заоставштини, која се чува у Рукописном одељењу Матице српске, посебно се истичу њене Успомене, мемоарски рукопис који је захваљујући приређивачком раду Ане Столић објављен је у издању Српске књижевне задруге 2001. године. 

Ово дело значајно је јер из личне перспективе једна од најзначајнијих Новосађанки описује културни живот Новог Сада у 19. веку, али исто тако и културне и друштвено-историјске прилике других места у која је одлазила и у којима је живела. Када је реч о новосадском миљеу, Савка Суботић писала је о моди, новосадским веселим бербама, отварању дечјег забавишта (1857), објављивању дела „Пут на Месец“ Жила Верна које је толико одјекнуло међу читалачком публиком да је било сензација чак и за новосадске пиљарице...  Оставила је своје сведочанство и о упечатљивим личностима попут књегиње Љубице, која је од 1842. године живела у Главној улици, Илариона Руварца, Светозара Милетића, Петра Петровића Његоша, Јована Јовановића Змаја и Димитрија Петровића.

Нажалост, књижевни рад Савке Суботић остао је у сенци њеног јавног деловања. У Рукописном одељењу Матице српске чува се и рукопис Афоризми, мисли и рефлексије, који садржи чак неколико стотина њених афоризама и који је очигледно припреман за штампу. Гордана Стојаковић у својој студији Савка Суботић – жена која није ништа прећутала истиче да је она била прва српска афористичарка и прва чији су афоризми преведени на енглески језик и објављивани у Сједињеним Америчким Државама, о чему је својевремено писао Аркадије Варађанин у тексту „Страни листови о Савки Суботић“. Притом, уредник Босанске виле, Никола Кашиковић, изгубио је неколико стотина афоризама Савке Суботић, те се поставља питање колико је текстова на тај или сличан начин изгубљено. Истини за вољу, Савка Суботић се као жена која се трудила себи да обезбеди простор у књижевности суочавала са бројним потешкоћама приликом покушаја објављивања својих дела. Тако је, на пример, штампање њеног рукописа „О Јовану Суботићу – Успомене његове жене Савке Ј. Суботић“ у Бранковом колу уз бројне изговоре прекинуто. Такође, Савка Суботић писала је и путописе и прозу. У оквиру изузетно драгоцене едиције Градске библиотеке Новог Сада „Новосадски манускрипт“ 2018. године објављена је књига Ручни радови, умни радови, у оквиру које је Зорица Хаџић приредила текст О нашим народним тканинама и рукотворинама, као и избор из беседа, преписке, Успомена, путописа и афоризама Савке Суботић, као и врло упечатљив текст „Моја порука“. 

Рукопис Савке Суботић

Након супругове смрти, Савка Суботић наставила је своје деловање и често је пратила сина Бранислава током његове дипломатске службе. Међутим, иако је током живота доста путовала и становала у различитим градовима, без икакве сумње можемо рећи да је Нови Сад град коме се Савка Суботић изнова и изнова враћала. Последње године живота провела је у Новом Саду, уз брата Михајла. Преминула је 25.  новембра 1918. године, у улици Фрање Ракоција 11, што би данас била адреса Позоришни трг број 6, а сахрањена је на Успенском гробљу. У тексту „Моја порука“ Савка Суботић истакла је жељу да буде сахрањена у Земуну, покрај супруга Јована Суботића, као и да парта поводом њене смрти буде накнадно објављена. Све то је и испоштовано и из града који је сматрала својом колевком, њени посмртни остаци пренети су 27. септембра 1931. године у Земун у породичну гробницу. 

Напослетку ваља истаћи и да је Савка Суботић за живота доживела валоризацију свога рада, како у родном граду и домовини, тако и у свету. Штавише, 1904. године је у општинским просторијама одржана прослава њеног седамдесетог рођендана и пола века јавног деловања захваљујући организацији Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња. Савка Суботић добила је и бројна признања, која су јој, између осталих, доделили и цар Фрања Јосиф I, Петар I Карађорђевић и цар Николај II. Била је инспирација и за писање стихова, те јој је чак и Алекса Шантић, када ју је у јулу 1906. године срео у Сарајеву, написао песму „Мајци свога народа“ и објавио је у часопису Женски свет 1907. године.

Најпознатији портрет Савке Суботић насликао је Новак Радонић и он данас краси зид „Белог салона“ Матице српске. Име Савке Суботић носи једна периферна улица у новосадском насељу Ветерник, а куће у којима је живела, које се налазе у самом центру града, нису обележене спомен плочама. 

Литература:

Марковић, Душанка. „Биографија и библиографија Савке Суботић (1834-1918): поводом стогодишњице смрти“. Годишњак Музеја града Новог Сада, бр. 13/14, 2017/2018 [шт. 2019]: 125-164.

Стојаковић, Гордана; Кресоја, Светлана, Женска имена Новог Сада: водич за љубитеље алтернативних тура. Нови Сад: Туристичка организација града Новог Сада, 2012.

Стојаковић, Гордана. Савка Суботић (1834-1918): жена која није ништа прећутала. Нови Сад: Академска књига, 2018.

Суботић, Савка. Ручни радови, умни радови. Приредила Зорица Хаџић. Нови Сад: Градска библиотека, 2018.

Суботић, Савка. Успомене. Приредила Ана Столић. Београд: Српска књижевна задруга, 2001.