Вeликан српске културе, Георгије Ђура
Јакшић, рођен је у Српској Црњи у Банату, 8. авгута 1832, као први од деветоро
деце у породици оца Дионисија, свештеника, и мајке Христине, и саме из
свештеничке породице. Упркос породичним усмеравањима да постане и сам трговац
или свештеник, одабрао је да буде сликар и песник.
Школовао
се у Српској Црњи, Хацфелду (данашњем Жомбољу) и Сегедину. Као лош учени, упућен
од оца на трговачки занат у Кикинду, одакле је бежао кући кад год би му се
указала прилика. Био је ученик сликарске школе Словака Агоста Дунајског у
Темишвару, те Италијана Ђакома Марастонија у Пешти, а затим и Константина
Данила у Великом Бечкереку.
У
Револуцији 1848/1849, учествовао, иако малелоелтан, као добровољац. Након
пропасти револуције, у Београду живео и издржавао се физичким пословима, а
потом радио под туторство Константина Данила по Банату, осликавши иконостас
цркве у родном селу. Потом одлази у Беч, где станује и другује са Јованом
Јовановићем Змајем, али не уписује сликарску академију, због материјалних
потешкоћа, него се враћа у завичај.
Након
што је у Летопису 1853. објавио прву
песму, путује у Минхен, у сликарску школу, где се задржава само један семестар.
У Кикинди 1855. отвара и сам сликарску академију, са на мером да живи од
портретисања и осликавања црква. Наредне
године, након смрти брата Александра, долази по први пут у Нови Сад, где се
кретао у друштву својих бечких пријатеља. У новосадској Седмици објавио пет, а у Даници
петнаест песама.
По
повратку у Кикинду, проживљава велико разочарење, због неузвраћене љубави према
Мили, кћерки власника кафане „Код белог крста“ Лазара Поповића. Милин лик,
напамет, Ђура је искористио за своју чувену слику „Девојка у плавом“, посветивши
јој и емотивну песму, након њеног десетодневног избивања из кафане. Ипак,
доласком позоришне трупе из Новог Сада у Кикинду крајем 1856, поред неодлучног
Ђуре, двадесетједногодишња Мила одлази са главним драматургом и редитељем Ђуром
Рајковићем, који није часио часа да испроси чувену лепотицу. Након венчања у
новембру 1857, Мила постаје једна од првих прослављених српских глумица, игравши
запажене епизодне улоге у Народном позоришту у Београду и Српском Народном
позоришту у Новом Саду. Ђурина неостварена љубав преминула је 1916, у Русији, у
Јелисветграду, четрнаест година након свог супруга.
Разочаран
у љубав, Ђура тражи и добија пасош за једногодишњи боравак у Србији, у којој
остаје трајно до краја живота, са повременим дужим или краћим боравцима у
тадаашњим аустријским пределима.
Био
је, 1857, учитељ у влашком селу Подгорцу, а 1858. са службе из Сумраковца
долази у Београд, где добија место учитеља српског језика у заводу Леополда и Кларе
Шпачек. У престоници, пише епско лирске песме, те другује интензивно са песником
Каћанским и сликаром Јованом Дероком. У Пожаревац, као учитељ, одлази 1860, а
тамо се, нанредне године, жени Христином, кћерком учитеља Симе Николића, са
којом одлази у Беч, где похађа сликарску академију и са више прилога сарађује у
Даници. Објављује у Змајеом Јавору, бива изабран за почасног члана
студентског удружења Преодница у
Пешти, а драму Сеоба Србаља Матица
српска награђује му са 100 дуката. У Бечу слика и Девојку са распуштеном косом и Убиство
Карађорђа, а у Српској Црњи, рађа му се син Милош.
У
свом другом доласку у Нови Сад, ужива у атмосфери романтичарске Српске Атине и
у друштву Ђорђа Поповића Даничара, Јакова Игњатовића, Јована Јовановића Змаја,
Лазе Костића и Светозара Миелтића, у легендарним новосадским кафанама „Бела
лађа“ и „Код Камиле“. Слика бројне, данас несачуване, портрете својих пријатља.
Изабран је и за почасног члана, те члана Позоришног одсека Српског народног
позоришта. Цео тираж Сеобе србаља, са
великим успехом, распродаје се за само месец дана, а драма доживљава сјајну
рецепцију на сцени у Београду.
Ђура,
ипак, опет одлази за Србију, где бива постављен за учитеља у Пожаревцу, те
премештен потом у крагујевачку гимназију. Драма Сеоба Србаља са одушевљењем бива прихваћена од публике у Новом
Саду, да би затим била извођена и у Панчеву, Белој Цркви, Вршцу, Чакову. Након
што добија и другог сина, Белуша, подноси оставку на службу, уверен да ће моћи
да живи од сликарства и писања.
Добија
посао учитеља у Сабанти, те бива постављен опет за учитеља у Пожаревцу, где
предаје цртање и краснопис и у гимназији, уз жалбе на нередован рад у служби и
тужбе због дугова.
Августа
1868, рађа му се кћерка Милева, а он бива недуго потом премештен по казни за
учитеља у Рачи, одакле га свечано прате за Београд, у којем планира да се професионално
бави уметношћу. Одбијају му молбу за покретање листа Шумадија, те постаје приверени учитељ у јагодинској Реалки. Тек
1870, након скоро пет година од подношења захтева, добија држављанство Србије,
а Народно позориште у Београду изводи њеогву Јелисавету, кнегињу црногорску, откупивши права за само десет
дуката. У социјалистички усмереном Враголану,
објављује сатиричне песме и фељтонистичку прозу, након чега живи у Пожаревцу,
чекајући посао у Београду, који добија, посредством Стојана Новаковића, као
коректор у Државној штампарији.
Године
1873, објавио је Песме, једин за
живота објављену збирку поезије, а наредне године, у Младој Србадији, и приповетку Млада
Банаћанка, док 1875, на насловној странции новопокренутог часописа Отаџбина, излази Ђурина истоимена песма.
Боравивши у војном логору на Дрини, 1876, пише и слика Караулу.
Окружно
начелство у Шапцу тужи 1878. Ђуру Јакшића због увред и клевете генерала
Алимпића у приповеци Рањеник, због
чега добија петнаест дана затвора, а пресуда бива потом поништена.
Тешко
болестан, интензивно ради на завршетку свога „Станоја Главаша“, кога Марко Цар
преводи на италијански.
Песникво
отац, Дионисоје Јакшић, умире 12. јуна 1878, „Станоје Главаш“ премијерно је
приказан у Београду 28. септембра, а Ђура умире 28. новембра 1878.
Ђура Јакшић и Нови Сад
Након смрти Ђуре Јакшића, Петар Јовичић, новосадски угоститељ и власник кафане „Код камиле“, поклања Јакшићеве слике Цар Душан и Краљевић Марко Матици српској.
Галерија је добила још тада понуду
за откуп и осталих, касније изгубљених дела, али је прослеђује Народном музеју у
Београду, са жељом да Ђурине слике буду доступне и престоничкој публици. Тек
1934, колекционар Јоца Вујић поклонио је још две Ђурине слике Матици српској.
Поводом седамдесетогодишњице уметникове смрти, 1958. организовна је и прва
велика ретроспективна изложба његовог сликарског стваралаштва, на којој су слике
из приварних колекција и бројних музеја по први пут сакупљене и представљене публици.
Поводом сто педесет година рођења, 1982, поново су сакупљене и приказане све доступне
Ђурине слике. У Галерији Матице српске у Новом Саду, данас се чува седамнаест
слика Ђуре Јашића: три религионе композиције, једанаест портрета, три историјска
портрета и једна историјска композиција, Устанак Црногораца.
У Дунавском
парку у Новом Саду, 1982. постављен је и споемник Ђури Јакшићу. Скулптура уметника
у седећем ставу дело је чувеног вајара Јована Солдатовића, израђена је од
бронзе и висока је 175 цм, на постаменту од камена димензија 44×65×45 цм.
О
својим боравцима у Новом Саду, Ђура Јакшић је записао:
„Волео
сам све у Новом Саду. Први пут сам му радо отишао, други пут се још рађе
вратио. Док њиме ходим, ја јасно видим идеју нашег националног питања као све
оно најсјајније у Даници што је за
род наш излазило и што нас још увек обасјава.“
О
данима проведени у кафани „Код Камиле“,
још полетније и страсеније пише:
„Свака
мисао, сваки дим, свако вино, па и оно као крв проливено што је по столовима у Камили безброј грба правило, и мени, и
Јови Змају, и Светозару Милетићу, и Лази Костићу, Јовану Ђорђевићу и другој браћи
по памети и вољи, отаџбини се враћало, давало, продуживало и чинило неки нови
живот.“
„У
нашим главама, поимање српске прошлости тих дана уздизало се кроз митове о Немањићима,
са Душановим царством као најсилнијим, о пропасти и вечном преживљавању
Косовског боја, и о дизању устанка под Црним Ђорђем и Милошем Великим.“
О
Ђурином другом доласку у Нови Сад, писао је у Јавору и Змај Јова Јовановић, позивајући народ да се да
портретисати од стране врсног уметника кичице.
Коментари
Постави коментар