Јован Јовановић Змај, један од најпознатијих новосадских песника и најрепрезентативнијих српских романтичара, покренуо је и уређивао велики број часописа. Један од њих био је и хумористичко-сатирични лист Стармали, о чијем је издавању 6/18. маја 1878. године Змај склопио уговор са познатим новосадским штампаром Арсом Пајевићем. Погледамо ли и сам наслов листа, видећемо да је Стармали пример оних хумористичко-сатиричних часописа коју су именовани посредством персонификованог лика, као што је то случај и са часописима Враголан, Ћоса, Брка, итд. Лист је од 1881. године носио и специфичан поднаслов: Лист за збиљање шале. Игривом заменом слова постигнуто је значење које указује на то да ће све оне шале које се буду збијале у овом листу садржати у себи и доста збиље тј. истине.
Данас је овај часопис један од ретких часописа из тог доба који је комплетно сачуван, а укупно је објављено четири стотине и десет бројева Стармалог. Прво годиште чини четрнаест бројева, а сва остала по тридесет и шест. Први број изашао је 10. јуна 1878. године и отпочиње „Легитимационом картом“, уводном песмом из које се јасно очитава Змајева поетика и којом се истиче улога шале у друштву. Тек ће се годину дана касније тон часописа мало заоштрити, што се најављује текстом у коме Змај пише да је дошло време да Стармали „добије зубе и да проговара (...) неће никоме тепати, нити ће муцати, нити ће пред ким пузити (...) читаће сваком лекцију“. Циљ му је био да уз шалу подржи политичка струјања којима је био наклоњен, те је први део листа био посвећен озбиљнијим темама, а други део шаљивом садржају. Сасвим је јасно да је то био један од часописа којима је Змај потврдио своје страначко опредељење, који се ангажовао у корист Српске слободоумне народне партије и отпора политици пештанске владе, али без оне оштрине коју су имали часописи Змај и Жижа. У прилозима се доследно уздизало све оно што иде у прилог интересима српског народа и Светозара Милетића, а оно што не иде се исмевало и унижавало.
Душан Иванић истиче да Стармали није књижевни лист по свом основном усмерењу, али да су средства којима је остваривао своје циљеве била превасходно књижевна. У њему су се објављивале песме, шаљиве приповетке, коментари, изреке, досетке из савременог живота, огласи, писма, вицеви, хумореске, травестије, епиграми, некролози, итд. Посебно су занимљиви текстови на трагу менипске сатире, заоденути у форму сновиђења, визија, разговора мртваца, апокалиптичних визија, итд. Премда је главни тон часописа био хумористичко-сатирични, у њему су одштампани и бројни текстови озбиљног и свечног тона, попут Змајеве песме „Светли гробови“, посвећене Ђури Јакшићу. Узгред, упоредимо ли Стармалог са осталим Змајевим часописима (не рачунајући Невен), видећемо да је овде објављен највећи број Змајевих песама, те да је Стармали својеврсна ризница Змајеве поезије.
Рубрике часописа временом су се мењале. Између осталих, постојала је рубрика „Жинор Лаци“ у којој се изругибало ставовима мађарске политике, рубрика „Пабирци“, „Кокице“, „Телеграфске де—пешке“, „Пуслице“, „Иверје“, итд. Значајно је споменути и то да су излазили текстова у наставцима, међу којима се посебно истиче серија текстова „Шетња по Новом Саду“, које је писао Илија Огњановић Абуказем, главни сарадник. Остали сарадници махом су писали под псеудонимима, али су неки од њих били и Милан Савић, Љубомир Ненадовић, Владимир Јовановић, Симо Матавуљ и Драга Гавриловић.
 |
| Заглавље Уроша Предића, лист Стармали |
Када је у питању ликовни аспект листа, у њему су се, наравно, појављивале карикатуре, неке оригиналне (нпр. дела Карела Клича и Миливоја Мауковића), а неке преузете из страних часописа. Додуше, у периоду од 1882. до 1889. присутно је само 18 карикатура због прекида сарадње са Кличом. Услед недостатка карикатуристе, Змај је и сам израђивао карикатуре. Важно је споменути и да је сликар Урош Предић нацртао заглавље које се користило од 1885. до 1889. године, на чијем доњем десном углу можемо препознати његове иницијале.
Питање уредништва је, такође, значајно. Главни уредник Стармалог био је Јован Јовановић Змај током свих година, изузев 1880, када је ту улогу уступио Арси Пајевићу због отежане сарадње, али јој се вратио већ наредне, 1881. године. Занимљиво је да је Змај успевао да успешно обавља функцију главног уредника и пише о друштвено-политичким околностима у Новом Саду с обзиром на то да током излажења Стармалог он махом није живео у овом граду. Од 1880. до 1889. године Јован Јовановић Змај живео је у Бечу, а о збивањима се информисао путем преписке, читајући новине и одлазећи у бечке кафане.
Оваква дистанца од новосадске средине, а још више расцеп међу струјама Српске народне слободоумне партије условили су гашење листа. Последњи број изашао је 31. децембра 1889. године и на насловној страни Стармали се од својих читалаца опростио песмом „Опорука“. На последњој страници пак објављен је текст у коме се читаоци позивају да се окрену часопису Невен.
Литература:
Иванић, Душан. Стармали Јована Јовановића Змаја. Београд: Библиотека града Београда, 2005.
Иконић, Ивана. Српска хумористичко-сатиричка периодика друге половине XIX и почетка XX века. Нови Сад: Фондација академика Богумила Храбака за публиковање докторских дисертација; Војвођанска академија наука и уметности, 2016.
Коментари
Постави коментар