Тијана Николић - Јован Суботић и Нови Сад

Аксентије Мародић, Портрет Др Јована Суботића, Галерија Матице српске

Јован Суботић (Добринци, Срем, 11. II 1817 – Земун, 16. I 1886) био је књижевник, правник, политичар, уредник Летописа Матице српске, председник Матице српске и Друштва за Српско народно позориште. У историји је познат више по својим политичким и друштвеним улогама и заслугама, али је и његов књижевни рад оставио је запажен траг. У Новом Саду живео је и радио у два периода: од 1853. до 1961. и од 1867. до 1873. За то кратко време он и његова породица постали су значајан чинилац у култури и историји Новог Сада.

Рођен је у породици Саре и Јоакима Суботића, свештеника пореклом из Ирига. Основну школу завршио је у родном месту и немачку основну школу у Оџацима (код Сомбора). Гимназијско образовање стекао је у Сремским Карловцима и Сегедину. На пештанском универзитету је 1936. стекао диплому „доктора филозофије и слободних художестава” а 1840. стекао је и титулу доктора права. По завршетку студија, 1841. посветио се адвокатури, а власти су га 1842. поставиле за цензора за српске и румунске књиге. Обе делатности у Пешти обављао је до 1848. У Пешти се упознао са Теодором Павловићем, тадашњим секретаром Матице српске, на чији предлог је Суботић примљен 1842. за почасног члана Матице српске. Теодор Павловић је и Суботићу препустио уређивање Летописа Матице српске, што је Суботић, у првом мандату, обављао од 1842. до 1847, а у другом мандату од 1850. до 1853. Био је подржавалац идеја Вука Караџића (једини као члан Матице српске) и као цензор је битно допринео његовој „победи”: 1847. одобрио је штампање списа Ђуре Даничића Рат за српски језик и правопис, који је цензура у Бечу одбила, а 1845. објавио је књижицу Наука о српском стихотворенију, у којој се залагао за неговање српског стиха на природним прозодијским основама. Иако је подржавао реформу Вука Караџића, сматрао је да треба задржати старо „јат”, које је наставио да користи.

Јован Суботић заузео је истакнуто место у револуцији 1848. Већ у марту 1848. сазвао је скупштину Срба у Пешти и под његовим председништвом формулисани су српски захтеви. На Мајској скупштини у Сремским Карловцима изабран је за члана Главног одбора Српског народног покрета, а у том својству је учествовао и на Свесловенском конгресу у Прагу. Током револуције фигурирао је и као повереник патријарха Рајачића, о коме у мемоарима, уз аргументе, није изнео лепо мишљење.

Од 1848. до 1953. живео је и радио у Бечу. У министарству просвете бавио се надзором објављивања српске уџбеничке литературе и састављао српске читанке. 1951. оженио се Савком Полит Десанчић, са којом је имао осморо деце. У Бечу се до 1853. бавио адвокатуром, кад је поднео захтев да му се одобри да отвори канцеларију у Новом Саду. О овом, првом периоду живота у Новом Саду није написао много у аутобиографији, али каже да му је то време било „најугодније и најмилије у животу”.

1861. преселио се у Вуковар и изабран је за првог поджупана Сремске жупаније. 1862. именован је за судију Стола седморице у Загребу (Врховни касациони суд), а 1865. постао је први пут посланик у Хрватском сабору. У Руми и Илоку је доживотно биран за посланика у Хрватском сабору и Угарском парламенту. Као српски идеолог супротставио се идејама Илирског покрета, залажући се притом за концепцију југословенства у оквиру ког сваки народ треба да очува своју посебност. Због присуства на словенској етнографској изложби у Москви отпуштен је из државне службе 1867, када се поново вратио у Нови Сад. 

1868. изабран је за председника Матице српске и председника Друштва за Српско народно позориште. Обе функције обављао је до 1872. У овој години грађани Новог Сада изгласали су га за градоначелника, али државни органи одбили су да потврде његов избор. Политички је био умерено либералне оријентације, на челу Српске народне странке са Светозаром Милетићем. У Новом Саду је издавао и уређивао напредни српски лист „Народ” (1870–1873) у духу Милетићевих политичких идеја. Биран је за посланика на Народно-црквеном сабору у Сремским Карловцима, на ком се борио против превласти јерархије.

1873. преселио је своју адвокатску канцеларију у Осек. У осечком периоду настаје његов роман Калуђер, као и већи део Автобиографије. 1884. своју адвокатску канцеларију је преселио у Земун, где је ускоро дочекао и крај свог живота. Сахрањен је у породичној гробници на Земунском гробљу. 

Супруга му је била Савка Суботић (рођ. Полит Десанчић), чувена добротворка, а синови: Дејан (генерал у руској војсци), Војислав (хирург), Бранислав (дипломата Краљевине Србије) и Озрен (новинар, позоришни критичар).

Гробница породице Суботић на земунском гробљу

Књижевни рад

Са великим амбицијама бавио се белетристиком и објављивао у периодици. Писао је лирске и епске песме, драме и један роман. За живота је књижевне радове објавио у осам књига.

У гимназији је почео да пише поезију, а Матица српска објавила му је прву збирку песма под називом Лира (1837). Док је боравио у Пешти написао је 50 песама, које су касније објављене у збирци Босиље (1843).

Драме су му својевремено извођене у Новом Саду, Београду и Загребу. За разлику од драма, његова поезија доживела је новија читања и актуелност међу послератним модернистима, па је тако и Миодраг Павловић неколико његових песама уврстио у Антологију српског песништва („Бог славенски знич”, „Дуга”, „Ембриону”).

На конкурсу Матице српске освојио је прву награду за Српску граматику (1866. предао рукопис, који није био објављен), а чији се рукопис чува у Рукописном одељењу Матице српске.

Значајно место у историји српске књижевности заузима његова аутобиографија, коју је први пут приредио Тихомир Остојић у издању Матице српске (1901–1910), а према том издању поново уредио Сава Дамјанов са Јованом Радонићем у издању Градске библиотеке у Новом Саду 2009. године. У (само) пет томова аутобиографских записа писац је желео да својој деци остави сведочанство о свом животу, који ни на један начин није био обичан, али и о контексту свог књижевног стварања. Аутор је цео свој живот провео у историјски врло динамичном хронотопу, и то на такав начин да је био непосредни учесник или сведок догађаја, саборац или противник звучних имена у домену политичког и друштвеног живота, или просто само у контакту са многим истакнутим савременицима. Објављивање овог рукописа допринело је увиду шире публике у интимни доживљај света једног несвакидашњег човека. За нас је у овом контексту важно пишчево сведочанство о историјском тренутку у коме су се одиграли догађаји битни за Нови Сад, а исто тако и сведочанства о његовом животу у граду и о суграђанима, као и о Матици српској и Српском народном позоришту, у чијем је раду учествовао. Кад се сагледа његов живот и рад, Нови Сад у његовом животу заузима само један мали део. Међутим, он је у Новом Саду оставио значајнији траг него многи који су у њему читав живот провели.

Одломак из Автобиографије

„Дошавши у Н. Сад нађем Матицу Српску устањену у дунавском сокаку у Косировићевој кући баш у оним просторијама, у којима је пре тога вино, ракија и сирће продавано. Ова просторија можда је згодна била за точење сремског вина, шљивовице и комовице, правог и прављеног оцта, будући да лежи у дунавском сокаку, а то је најживљи сокак у Н. Саду. У првом кату становао је Др. Милетић и било је уредништво Заставе и администрација исте. И за ове ствари служила је поменута Косировићева кућа и то из још једног разлога што је кућа једна од угледнијих и згоднијих за те послове. Али како је неко могао на те мисли доћи, да у просторије винске и ракијске смести Матицу Српску, то моја глава барем схватити не може. У оно је време баш горела борба у Матици између Милетића и Ђ. Стратимировића. Милетић је имао неограничену владу у Матици и са Матицом, а Ђ. Стратимировић упео бејаше све силе, да му ту владу отме. Влада Милетићева у Матици не знам је ли била најбоља и најкориснија, али је имала добра основа; јер су и Милетићева Застава и његови приврженици доиста скоро сви допринели, да се многи чланови са различним прилозима пријавише, и тако како материјално стање тога завода тако и интереси народа умноже се. Шта је Ђ. Стратимировић хтео и намеравао са Матицом, то ми није познато; мислим да је и то довољно повода пружити могло, да се Милетићева превлада сруши, а Стратимировића утемељи. Председник онда у Матици био је Стеван Николић, који је леп посао имао, у новосадској банци уплива имао, и један од изображенијих трговаца био. Али за председника Матице нити је имао довољно књижевних заслуга ни грађанског положаја после Јована Хаџића, Саве Текелије и епископа Платона, а нарочито у време, кад се нов јачи живот у том књижевном друштву распаљивао. Може бити, да је и ова околност Стратимировића и пријатеље побудила да председништво за овога потраже, за које је место на сваки начин Ђ. Стратимировић пред Ст. Николићем предност имао у велико.

Кад ја доселим у Н. Сад, пружи се прилика Милетићевој странци, да на место Ст. Николића истакне Дра Суботића. Борба је о главној матичиној скупштини била врло жестока. Стратимировићевци упну све силе, употребе сва средства и добра и мање добра, да они мејдан одрже: али гласовање испадне против њих, и ја заузмем председничку столицу у друштву Матице Српске.”

Наслеђе

У Новом Саду постоји улица која носи његово име (од Његошеве до Трга Марије Трандафил). У Београду постоји мала улица носи његово име (на Душановцу). У Руми постоји улица која носи његово име (између Вука Караџића и Лењинове). У Музеју града Београда налази се легат Јована Суботића, који је музеју даровао његов унук, Иван В. Суботић. У Галерији Матице српске чувају се његови портрети, радови Јована Поповића и Аксентија Мародића. На Калемегдану стоји спомен-биста Јована Суботића, а на Земунском гробљу је породична гробница Суботића.

Јован Поповић - др Јован Суботић, Галерија Матице српске

Дела

• Лира Јована Суботића, Пешта, 1837.

• Потопљена Пешта, Пешта, 1838.

• Увјенчана Надежда!, драматизована алегорија, Пешта, 1838.

• Босиље, лирске песме и баладе, Будим, 1843.

• Наука о српском стихотворенију, Пешта, 1845.

• Краљ Дечански, еп, Будим, 1846.

• Дела Јована Суботића. Књ. 1, Песме лирске, Сремски Карловци, 1858.

• Дела Јована Суботића. Књ. 2, Песме епске, Сремски Карловци, 1859.

• Дела Јована Суботића. Књ. 3, Песме епске, Сремски Карловци, 1860.

• Дела Јована Суботића. Књ. 4, Песме драмске (Херцег Владислав, Немања), Нови Сад, 1862.

• Дела Јована Суботића. Књ. 5, Песме драмске (Звонимир, Прехвала), Нови Сад, 1868.

• Дела Јована Суботића. Књ. 6, Песме драмске (Милош Обилић, Бодин), Нови Сад, 1868.

• Дела Јована Суботића. Књ. 7, Песме драмске (Јакинта, Сан на јави, Крст и круна, Ситније драмске песме), Нови Сад, 1871.

• Дела Јована Суботића. Књ. 9, Приповести, Нови Сад, 1873.

• Калуђер, роман, Нови Сад, 1881.

• Живот дра Јована Суботића: автобиографија (I–V), Матица српска, Нови Сад, 1901–1910.

ЛИТЕРАТУРА

Енциклопедија Новог Сада, књ. 27 (Сто–Тао), Нови Сад, 2006, 198–202.

Јован Хаџић. Јован Суботић. Василије Суботић, прир. Зорица Несторовић, ИЦ Матице српске, Нови Сад, 2019.

Енциклопедија Српског народног позоришта. Линк: https://www.snp.org.rs/enciklopedija/?p=15984

* Фотографије преузете са Википедије.