Илија Огњановић Абуказем (Нови Сад, 30. IV 1845 – Будим, 8. VIII 1900) био је новосадски књижевник, уредник, публициста и лекар. Био је члан и потпредседник Књижевног одељења Матице српске, члан Епархијске управе бачке, дописни члан Српског лекарског друштва, дописни члан Српског ученог друштва (од 1883) и почасни члан Српске краљевске академије наука и уметности (од 1892).
Потиче из једне од најстаријих новосадских породица („Огњановићи иначе Кртомесићи”), од оца Василија, трговца по занимању, и мајке Варваре. Родитељи су му подарили три брата и једну сестру, од којих је једини Филип преживео. Илија Огњановић Абуказем и његов брат Филип пре пунолетства остали су без мајке, а на почетку Абуказемовог школовања у Карловцима и без оца. Упркос финансијским потешкоћама, уз помоћ стипендија и имућних људи, Илија Огњановић Абуказем успео је да се школује. Завршио је основну школу у Новом Саду, немачку грађанску школу у Петроварадину, нижу гимназију у Новом Саду, вишу гимназију у Карловцима, Печују и Пешти, и медицину у Пешти и Бечу, после чега је стекао звање доктора медицине, а убрзо и звање хирурга и магистра бабичлука односно опстетриције (акушерства).
По завршетку студија Илија Огњановић враћа се у Нови Сад, где је био успешан новосадски лекар, писац, хумориста и уредник неколико часописа. Становао је у Лебарском сокаку (данашња Милетићева улица бр. 5), па у Ћурчијској улици бр. 15 (данашња Пашићева улица), касније је купио пространу приземну кућу у Казанџијској улици број 9 (данашња Суботићева улица), чији је један део претварио у ординацију. Био је лични лекар Марије Трандафил:
„Међу Новосађанима уживао је углед веома вредног, пожртвованог и доброг лекара, па је захваљујући тим својим квалитетима био 1884. године именован. за градског физика, тј. варошког, а касније и среског лекара. Богата народна добротворка Марија Трандафил њега је одабрала за свог личног лекара.”
Од 1885. године па све до преране смрти радио је као срески физик слободног краљевског града Новог Сада, а од 1888. године, захваљујући завршеној специјализацији из хирургије, био је и управник Порођајног одељења новосадске болнице.
Медицинска библиографија Илије Огњановића Абуказема: О дифтеричној вратобољи за српске матере (1876), Како се ваља чувати и лечити од колере (1884), Имена болести што смрт могу да донес: научни називи протумачени немачким, мађарским и српским језиком (1894).
Књижевни рад
Књижевностваралачки опус Илије Огњановића Абуказема почиње Ђачким дневником (1862–1863). Илија Огњановић занимао се за књижевне часописе, имао свест о њиховом значају за културу и њено чување, и још као ђак новосадске гимназије бавио се уређивачким послом. Занимљиво је да су први листови Илије Огњановића били руком писани, то су часописи „Зоља” и „Ђачки венац”.
Милан Савић је о „Ђачком венцу” написао да је излазио од октобра 1861. до 14. маја 1862. у 30 бројева. А о часопису „Зоља”: „Лист је био, наравно, писан, а ко га хтеде још имати, морао га је преписати. Излазио је двапут преко недеље, понедеоником и петком, дакле свагда после слободног дана, а цена му је била пет новч. месечно и слободно преписивање на својој хартији. До 30. јунија исте године изашло је свега 20 бројева.”
„Ђачки венац” испод назива часописа на првој страни има опис „лист за ђачку забаву”, а такав опис је заједнички за часописе које Илије Огњановић редово чита, као што су „Даница” (лист за забаву и књижевност), „Комарац” (шаљиви лист са илустрацијама), „Немања” (илустровани лист за поуку и забаву) и др. Одавде се може наслутити и потоње надахнуће Илије Огњановића за шаљива дела попут Абуказемовог шаљивог календара (1878; 1881), Веселих приповетака (1880), Шале и лакрдије, Шале и сатире (1882).
Како су текстови у часописима утицали на младог ђачког читаоца, тако су на њега утицале и личности које су писале и уређивале те исте часописе. Илија Огњановић је стога био опчињен Ђорђем Поповићем Даничарем (1832–1914), уредником „Данице” и Јованом Јовановићем Змајем (1833–1904), песником, лекаром и уредником многих листова. Веома су за Илију Огњановића биле значајне још две личности: Ђорђе Рајковић (1825–1886), књижевник и уредник часописа „Комарац” и „Путник“, и Арса Пајевић (1840–1905), новосадски издавач и књижар, иначе Огњановићев брат од тетке.
Илија Огњановић Абуказем је у каснијим студентским данима, боравком у пештанском Текелијануму, успоставио сарадњу са Змајем, која је била заслужна за све његове уредничке и књижевне успехе – Илија Огњановић уређивао је са Јованом Јовановићем Змајем: „Змај”, „Жижу”, „Стармали”, „Јавор” и том послу био је заиста посвећен.
Абуказем је најпознатији псеудоним Илије Огњановића. Податак о првој употреби овог псеудонима и његовом значењу забележен је у краткој аутобиографији Илије Огњановића:
„Кад је 1864. године покренуо Јоца ’Змаја’ онда је ИОгњ. био у печујској мађарској гимназији и онда је почео на њему радити (потпис И. О.), а кад је после дошао као текелијанац у Пешту узео га је Змај-Јовановић к себи на кост, да буде ’експедитор’ ’Змаја’ и онда је живље радио (без потписа, или са потписом Ог. или како друкчије); у 19/20 броју Змаја 1866. први пут се потписао ’Абуказем’ под шаљивим чланком ’Историја мојих девет батина’; изабрав тај потпис имао је на уму Доситејевог Абуказем-Тамбура, но наишао је доцније као медицинар на то, да се тако (Abul Casem) звао један славан арапски хирург оператор, те кад га је ко питао, за што што се тиче баш Абуказема, он је то у шали навађао, да је то из пијетета према славном арапском колези.”
Поред поменутих хумористично-сатиричних дела Илије Огњановића као најзначајније треба издвојити Шетње по Новом Саду: Први део (1878–1881), Шетње по Новом Саду: Други део (1882–1884), као и значајна књижевно-историјска дела: Гробови знаменитих Срба што су им кости у Новом Саду укопане (1890), Занимљиве приче и белешке из живота знаменитих Срба (1900), Где је умро који од наших знаменитих покојника (1892).
Илија Огњановић Абуказем био је у браку са Даринком Лемајић са којом је имао троје деце: Добрилу, Георгија и Жарка.
Илија Огњановић Абуказем био је срчани болесник, а последњих година живота боловао је од, у то време неизлечиве, шећерне болести. Умро је у санаторијуму др Јендрашека у Будиму, 8. августа 1900. године. Посмртни остаци Илије Огњановића Абуказема пренети су железницом у Нови Сад. Епископ бачки Митрофан Шевић уз присуство многобројног свештенства одржао је опело Илији Огњановићу Абуказему 10. августа у Саборној цркви у Новом Саду. Сахрањен је на Алмашком гробљу у Новом Саду.
 |
| Гроб др Илије Огњановића Абуказема на Алмашком гробљу у Новом Саду |
Наслеђе
Улица у центру Новог Сада носи његово име. У дворишту седишта Српског лекарског друштва, Друштва лекара Војводине у улици Васе Стајића бр. 9 у Новом Саду, постављена је биста др Илија Огњановића, рад др Владимира Јокановића. На бисти се налази грешка, као година рођења наведена је 1835.
ЛИТЕРАУРА
Васа Стајић, Новосадске биографије: из архива Новосадског магистрата. Том 2. Св. 3, Л–О (Остојићи), св. 4, П–Р (Руњанин), фототипско издање. Матица српска, Нови Сад, 2003, 273–282.
Др Душан Попов (ур.), Енциклопедија Новог Сада, књ. 18, Ном–Пав, Новосадски клуб, Дневник, Нови Сад, 2001, 91–94.
Зорица Хаџић, „Кроз ђачки дневник Илије Огњановића Абуказема”, у: Илија Огњановић Абуказем, Ђачки дневник (1862–1863), прир. Миливој Ненин и Зорица Хаџић, Академска књига – Филозофски факултет, Нови Сад, 2016, 123–140.
Илија Огњановић, МОЈ ДНЕВНИК, РОМС, инв. бр. М. 8. 863.
Илија Огњановић, Први покушаји Илије В. Огњановића, РОМС, инв. бр. М. 8. 861.
Илија Огњановић, Абуказемов шаљиви календар. Књижара Луке Јоцића и друга, А. Пајевић, Нови Сад, 1881.
Илија Огњановић Абуказем, Ђачки дневник (1862–1863), прир. Миливој Ненин и Зорица Хаџић, Академска књига – Филозофски факултет, Нови Сад, 2016.
„О писцу из његовог и нашег угла”, у: Илија Огњановић Абуказем, Ђачки дневник (1862–1863), прир. Миливој Ненин и Зорица Хаџић, Академска књига – Филозофски факултет, Нови Сад, 2016, 157–160.
Илија Огњановић Абуказем, Шетње по Новом Саду: први део (1878–1881), прир. Зорица Хаџић, Градска библиотека, Нови Сад, 2015.
Илија Огњановић Абуказем, Шетње по Новом Саду: други део (1882–1884), прир. Зорица Хаџић, Градска библиотека, Нови Сад, 2015.
Милан Савић, Др. Илија Огњановић Абуказем, говорио у свечаној седници Књижевног одељења Матице српске у Новом Саду 30. априла (13. V) 1901, 153.
Мирјана Станић, Збиљање шале: књижевни рад Илије Огњановића Абуказема, Досије студио, Београд, 2015, 9–10.
Радмила Гудовић, Биљана Срдић, Синиша Бабовић, Доктор Илија Огњановић – знаменити лекар деветнаестог века, 800 година српске медицине: зборник радова Трећег научног скупа 800 година српске медицине, Београд, 2012, 117–130.
Коментари
Постави коментар