Арса Пајевић (Нови Сад, 31. VIII 1841 – Нови Сад, 13. X 1905) био је новосадски штампар, књижар, публициста, путописац. У његовој кући у Дунавској улици данас се налази Градска библиотека у Новом Саду.
Рођен је у осиромашеној трговачкој породици Томе и Јулијане и био је једно од двоје поживеле деце. Остао је сироче кад су његови родитељи страдали у револуцији 1848/1849. Упркос сиромаштву и тешком животу успео је да заврши основну школу и почео да ради као шегрт у штампарији Игњата Фукса, затим 1856. у штампарији код Данила Медаковића, а од 1863. радио је у Платоновој штампарији у Новом Саду.
Као изучен штампар повео се за својим амбицијама и отишао у Београд, где је радио као фактор у Државној штампарији до 1871. године. Иако је добро напредовао у Београду, вратио се да живи у Новом Саду и прихватио дужност фактора Српске задружне штампарије. Поред штампарства, у својој кући водио је књижару и развијао издавачку делатност, почео је да се бави јавним радом, књижевношћу, новинарством и публицистиком.
Године 1876. путовао је у Црну Гору, где се укључио у друштвени живот и учествовао у Црногорско-турском рату. Пратио је Врховну команду Црногорске војске у походима по херцеговачком ратишту, одакле је слао дописе новосадском листу Застава као „нарочити дописник”. Крајем августа 1876. вратио се у Нови Сад, купио је штампарију др Јована Суботића и отворио радњу „у великој Трандафилкиној кући”. После женидбе са Анком Несторовић, уз помоћ мираза купио је кућу у Дунавској улици (у којој се данас налази Градска библиотека у Новом Саду), где је сместио своју штампарију и отворио књижару. Од тог доба почела је његова изванредна издавачка делатност.
На наговор пријатеља и сарадника покренуо је часопис Стража (1878–1879) и Српске илустроване новине (1881–1882), потом штампа низ листова и часописа: Илустрована ратка кроника (1876–1878), Невен (1880–1889), Стармали (1878–1889), Јавор (1889–1891), Браник (1885–1914), Глас истине (1884–1889), Српски Сион (1891), календари: Орао и Царић. У Пајевићевој издавачкој кући штампан је превод Историје Новог Сада на српски (1894) Мелихора Ердујхељија.
Дом Анке и Арсе Пајевића био је стециште новосадског друштвеног живота. Познато је да су у гостима примили војводу Марка Миљанова, и да је у њиховој кући становао Бранислав Нушић док је био управник Српског народног позоришта (1904–1905). Пошто нису изродили сопствену децу, посинили су Павла-Пајицу Вујевића (Рума, 1871 – Београд, 1966) и школовали су га до његовог доктората из филозофије. Школовали су и Ђурицу Суботића. Бавили су се добротворним радом у Новом Саду и у целом Српству. Завештали су своје наследство у корист народне просвете, притом именујући за универзалног наследника Српску гимназију у Новом Саду.
У току живота пропутовао је многим европским земљама, из којих је усвојио разна знања и искуства која су допринела његовом личном и пословном развоју. Иако се није превасходно бавио књижевношћу, из бележака и објављених чланака са својих путовања објавио је и следеће путописне књиге: Са петстогодишње славе видовданске у Крушевцу (1889), Из Црне Горе и Херцеговине (1891), Мала споменица из Русије (1895), Писма из Москве (1896). Већина чланака које је објавио у периодици јесу путописне репортаже и дописи са путовања.
Постоји један период штампарства који Арсу Пајевића приказује као типичног посленика у условима наглог развоја капиталистичке привреде на прелазу из 19. у 20. век – штрајк у штампарији Арсе Пајевића 1882. године. Наиме, Нови Сад са својом првом радничком организацијом и другим факторима од значаја за појаву социјалистичког покрета постаје и једно од жаришта социјалних и политичких збивања у простору Јужне Угарске. Тражећи своја права, радници у штампарији Арсе Пајевића постављају на прво место питање плаћања празничног одмора. Док су се радници у другим новосадским штампаријама споразумели са послодавцима, Арса Пајевић је једини одбио радничке захтеве. Штрајк је трајао од 7. јула до 10. септембра, када су новосадски типографи успели.
Књижарству су се код Пајевића учила нека од највећих имена нашег издаваштва као што су Геца Кон, Светислав Цвијановић и Иса Ђурђевић. Арса Пајевић је 1895. године штампарију продао Ђорђу Ивковићу да би се посветио књижарству – његова је књижара важила као најугледнија не само у Новом Саду него и у Српству уопште.
Арса Пајевић је, после кратког боловања у постељи, умро у Новом Саду у 65. години живота 13. октобра 1905. године. Сахрањен је на Алмашком гробљу.
 |
| Гробница породице Пајевић, Алмашко гробље, Нови Сад |
Након Пајевићеве смрти, 1906. године, његову књижару преузео је Светозар Огњановић. После Првог светског рата у кући Арсе Пајевића смештена је Српска читаоница (основана 1845), а 1948. ту је смештена и новоформирана рејонска библиотека „Ђура Даничић”. Године 1963. Српска читаоница је припојена библиотеци „Ђура Даничић”. Одлуком Скупштине општине Новог Сада од 30. јуна 1968. задужбина Арсе Пајевића је у целини додељена Народној библиотеци, а из приземља зграде исељене су трговачке радње.
ЛИТЕРАТУРА:
Зорица Хаџић, Нови Сад кроз књигу, Градска библиотека у Новом Саду, 2021, 21–22.
Милан Вранић, „Арса Пајевић”, у: Знаменити књижари и издавачи Новог Сада, Новосадски клуб, Нови Сад, 1993, 57–71.
Милана Бикицки, Библиографија новосадске штампе: 1824–1918, Библиотека Матице српске, Нови Сад, 1977.
Трива Милитар, Нови Сад на раскрсници минулог и садањег века, Градска библиотека, Нови Сад, 2000, 98–121.
Коментари
Постави коментар