Лука Јоцић (Сентомаш/Србобран, 1839 – Нови Сад, 20. VIII 1926) био је новосадски књижар и издавач.
Основну школу учио је у родном месту, а у Новом Саду завршио је нижу гимназију и двогодишњу кадетску школу (1856). Постао је професионални војник у чину млађег официра и додељен је регименти у Буковини (регион који данас деле Румунија и Украјина). Као аустријски официр учествовао је у рату против Француске и Италије 1859. Приликом петогодишњег боравка у бечком гарнизону, како пише у мемоарима, имао је прилике да активно учествује у бечком јавном животу у коме је све било усредсређено на науке и уметности. У каријери је учествовао у још два рата, а после рањавања боравио је у Темишвару као учитељ српског језика у дивизијској школи. Потом је премештен у Нови Сад, а онда у Пулу. Незадовољан немогућношћу да напредује у каријери, иступио је у резерву, а пред претњом рата са Русијом иступио је 1870. и из резерве. У 31. години живота постао је надзорник имања Марије Трандафил, познате народне добротворке, и остао у служби до њене смрти (1883) а потом и као извршилац њеног завештања. Сматра се да је значајно допринео формирању жеље Марије Трандафил да поклања свој иметак Матици српској.
У цивилном животу у Новом Саду укључио се у рад културних, хуманитарних и привредних друштава. У Српској читаоници изабран је за потпредседника, у Болничкој задрузи Трговачке омладине више пута за председника, а у Црквеној општини 1880. за главног тутора. 1872. био је један од оснивача Добровољног ватрогасног друштва, а као искусан официр изабран је за командира. Дружио се са високим интелектуалцима у Новом Саду и састајао се са њима у „Камили”, где је био именован за „власника листа” са хумористичко-сатиричним садржајем који је под именом гостионице у њој рукотворен („Камила: лист за свеопшту хецологију”, 1873–1875). Др Илија Огњановић, који је био и лични лекар Марије Трандафил, наговорио га је да се бави издаваштвом. Тако је 1877. прихватио и све до 1889. био издавач Огњановићевог и Змајевог часописа за забаву, поуку и књижевност „Јавор”. 1879. почео је да се бави растурањем књига, примио је на себе и незваничну накладу Змајевог листа „Стармали”, а потом је био и издавач листа „Стражилово” (1892–1894). Почетком 1880. удружио се са Ђорђем Ивковићем и отворио књижару у Дунавској 16 (раније бр. 5; ту зграду је купила Марија Трандафил, завештала ју је Матици српској а ставила на доживотно уживање Луки Јоцићу). Радња је била лепо уређена и попуњена књигама разних издавача. Нарочиту пажњу је обратио на школске књиге, а убрзо је и сама књижара постала издавач. У издању „Књижаре Луке Јоцића и друга” објављено је више десетина школских књига из разних предмета. Др Милан Јовановић Батут објавио је код Јоцића у две свеске Поуке о човечјем телу, животу и здрављу, народни учитељ Стеван Коњевић илустроване поучне књиге о повртарству и воћарству, а проф. Јован Живановић о пчеларству (Српски пчелар, 1893).
Књижара је објављивала и белетристику, у првом реду дечју. У Књижари су објављена и Дела Јована Суботића у осам књига. На индустријској изложби у Трсту 1882. освојио је сребрну медаљу за илустровано дивот-издање песама Бранка Радичевића, луксузно увезан „Јавор” и едицију о српском породичном животу „Bilder aus dem serbische Volks-Familienleben”. Књигу Емила Пикоа Срби у Угарској, у преводу Стевана Павловића, наградила је Матица српска са 300 форинти а. в. Објављивао је и преводе забавних романа са немачког и француског, јер је то било тражено штиво. Уносна издања била су и Јоцићеви календари „Коло” и „Венац”, а био је и издавач „Абуказемовог шаљивог календара”.
Ђорђе Ивковић фигурирао је као путујући књижар и продавао књиге и часописе на простору Хрватске, Славоније и Далмације, као и на простору Босне, Херцеговине и Црне Горе, свуда где је било Срба који су били заинтересовани за писану реч. Ивковић се својим послом одвојио од Јоцића 1888. основавши сопствену књижару, а Јоцић је своју преименовао у „Накладна књижарница Луке Јоцића”. Са др Стеваном Павловићем је имао и штампарију (Парна штампарија дра Павловића и Јоцића), коју су откупили од удовице Николе Димитријевића и држали је од 1884. до 1893, када је продата тада основаној Српској манастирској штампарији у Сремским Карловцима.
Поводом 25-годишњице свог издавачког рада, Јоцић је 1903. објавио Споменицу, за коју је специфично што ју је парцијално штампало 5 различитих штампарија (из Новог Сада, Сремских Карловаца, Велике Кикинде, Великог Бечкерека и Кикинде) јер је Јоцић желео да пружи подршку српском штампарству у Војводини, а издање је посветио кнезу Николи I Петровићу Његошу, као израз дивљења његовим врлинама. Први део Споменице чини есеј о издаваштву у свету и код нас, а у другом делу је каталог насловница Јоцићевих издања. Своје мемоаре које је као фељтон објављивао у „Бранику” издао је 1904. као књигу Тридесетгодишње угодне и неугодне успомене (1854–1884). У овим мемоарима описана је највише његова војничка каријера у аустријској војсци, као и личне успомене на Марију Трандафил и живот у Новом Саду. У књизи се налази и његова фотографија из познијих година, његов познатији портрет. У „Летопису Матице српске” његови мемоари су дочекани коментаром Јована Радонића: „Мемоари Јоцићеви нити имају какве књижевне вредности, јер су писани најпримитивнијим начином, нити пружају какве грађе за познавање нашега народнога живота у обележеном добу. Према томе могли су сасма изостати” (књ. 227, св. 5, 1904, стр. 119). Истина је да књижевна вредност списа није велика, али аутор такву тенденцију није ни показао. Најавио је писање и другог дела мемоара, али могуће је да их због оваквог пријема није писао и објавио иако је живео још 22 године.
 |
| Лука Јоцић у позним годинама |
Своју књижару и трговину папира и музичких производа пренео је 1903. на Милана Ивковића, који ју је водио под фирмом „Луке Јоцића наследник”, а касније ју је прекупио и продао. Као пензионер Јоцић је живео у најлепшем складу са својом супругом Паулином (рођ. Софрић) и две кћери. Наставио је да се брине о имовини Марије Трандафил, као један од извршилаца њеног завештања. Матицу је редовно обавештавао о стању на њеном салашу. Умро је у дубокој старости.
Литература
Велимир Старчевић, Старо српско књижарство, Београд 2011.
Енциклопедија Новог Сада, књ. 10, Јов-Кат, Нови Сад 1998, 163–165.
Лука Јоцић, Тридесетгодишње угодне и неугодне успомене (1854–1884), Нови Сад 1904.
Петар Јоновић, Милан Вранић и Душан Попов, „Лука Јоцић”, Знаменити књижари и издавачи Новог Сада, Нови Сад 1993, 81–117.
Коментари
Постави коментар