Ђорђе Поповић Даничар (Буковац, 20. X 1832 – Београд, 25. III 1914) био је новинар, уредник, књижевник, књижевни преводилац, дипломата и библиотекар. Надимак Даничар добио је према часопису „Даница”, који је издавао у Новом Саду од 1860. Његов књижевно-новинарски рад значајан је за развој живот и развој књижевне сцене у периоду српског романтизма, у време кад Нови Сад јесте био културна престоница Срба. Преводио је са руског, пољског, чешког, мађарског, немачког, француског, шпанског. Познат је и као први преводилац Сервантесовог „Дон Кихота” и први преводилац Гогоља на српски језик.
Гимназију је похађао у Сремским Карловцима, Сегедину и Загребу, а матурирао је 1851. на Терезијануму у Бечу. У Бечу је и докторирао на правним наукама 1855. После студија доселио се у Нови Сад, где се бавио новинарским и књижевним радом. Покушао је са Јаковом Игњатовићем да покрене издавање листа „Сербска будућност”, али нису добили дозволу власти. Први озбиљнији посао добио је код Данила Медаковића као помоћни уредник политичког листа „Србски дневник” и од 1852. као самостални уредник недељног књижевног додатка, листа „Седмица”. Лист је уређивао до 1858, кад је забрањено његово издавање. 1860. покренуо је „Даницу”, лист за књижевност и забаву, у том тренутку једини српски књижеви часопис, који је притом био и први српски књижевни лист штампан Вуковом ортографијом. Од 1863. до 1869. био је у уредништву обновљеног политичког листа „Напредак” (који је побољшао у техничком смислу, али је у садржајном остао уздржан, због чега га је критиковао Ј. Ј. Змај). 1861. почео да се политички ангажује и у Сремској жупанији изабран је за посланика у Хрватском сабору. У младости је био одани приврженик Светозара Милетића, али је постепено прелазио на страну конзервативаца и „раскинуо” са Милетићевим покретом. Од 1870. до 1872. уређивао је и „Србски народ” (лист за политику и народну просвету, који је излазио у Новом Саду 1869–1891). Уређивачке послове у Новом Саду напустио је 1871, кад је постављен за школског референта, а 1872. прешао је у Београд.
У Београду се интензивно бавио новинарством и књижевношћу. Радио је за лист „Вардар”, а у Панчеву за „Панчевац”. Као уредник едиције „Народна библиотека” издавачке књижаре Браће Јовановић (1880–1885) објавио је 216 наслова, већином у сопственом преводу. Слао је дописе бечким, пештанским и прашким новинама. Од 1876. радио је као чиновник Прес-бироа, затим је 1887. био секретар Министарства спољних послова, а 1888–1889. био је генерални конзул Краљевине Србије у Скопљу. Пред крај радног века истовремено је радио као кустос Народне библиотеке и као дворски библиотекар.
Матица српска га је 1863. изабрала за почасног члана, а 1864. за члана Књижевног одељења. Био је дописни члан Друштва српске словесности (од 21. I 1862) и Српског ученог друштва (од 29. VII 1864), редовни члан Одбора за науке философске и филолошке (од 30. I 1885) и почасни члан Српске краљевске академије (од 15. XI 1892).
У Новом Саду је осим уређивања периодичних публикација превео је и издао М. Лермонтова Јунак нашега доба (1863), Приповетке Николе В. Гогоља у две књиге (1-2; 1864–1865) и Скупљени списи Косте Руварца (1-2; 1865–1866). У Београду је написао и објавио више дела из историје: Стара Србија (1878), Турске и друге источанске речи у нашем језику: грађа за Велики српски речник (1884), Уцена Српства у руској политици: отворена реч глувим и слепим политичарима (1886), Историја српског народа (1892), Историја Црне Горе (1896), Кнез Милош Велики (1899). Саставио је и 1879. издао немачко-српски и српско-немачки речник у два тома (Речник српскога и немачкога језика / Wörterbuch der serbischen und deutschen sprache). Превео је са црквенословенског Историју јеврејског народа (1-3; 1889–1890) Павла Кенгелца, са шпанског Велеумни племић Дон Кихот од Манче (1-4; 1895–1896; касније поновљено у издању Бигза 1964, и 1996. у издању Народне библиотеке Србије поводом стогодишњице првог превода „Дон Кихота” на српски језик).
Био је у браку са глумицом Маријом Цветковић (од 16. II 1864), која се убрзо после венчања повукла из трупе Српског народног позоришта. Имао је двоје деце, рано преминулу ћерку Добрилу и сина Миленка, адвоката у Београду. У Београду је живео у Господар-Јовановој 49.
Умро је у Београду и опојан је у Саборној цркви у Београду. На почетку рата његова породица избегла је у Француску, где је његова удовица Марија (убрзо) умрла 1915.
Наслеђе
У Београду постоји Даничарева улица, а од 2019. и Улица Ђорђа Поповића Даничара у Панчеву. Његову стручну монографију Recht und Gericht in Montenegro (Загреб, 1877) превео је Томислав Бекић (Право и суд у Црној Гори, ЦИД, 2003). Архив Србије издао је библиографију Ђорђе Поповић Даничар. У фондовима и збиркама Архива Србије, прир. Јелица Рељић, Београд 2014.
ДОДАТАК
О Ђорђу Поповићу Даничару, као о важној фигури свог времена, остали су и мање познати писани трагови познатих савременика. О њему има помена у Автобиографији Јована Суботића, као и у Успоменама Владана Ђорђевића, који наводи да „разграната кореспонденција Ђокина” није сачувана, осим једног писма Косте Новаковића и једног Ђорђа Поповића Кости Поповићу. Међутим, доступно нам је и 6 писама Јакова Игњатовића Ђорђу Поповићу Даничару (Одабрана дела Јакова Игњатовића, књ. 11, Мемоари. 1, Нови Сад 1989), а није немогуће пронаћи још понеко. На пример, Васо Милинчевић писао је о преписци Ђуре Даничића са Ђорђем Поповићем Даничаром, која је отпочела 1855, а која се чува у Даничићевој заоставштини у ХАЗУ (пре: ЈАЗУ). Из ове преписке сазнајемо да се они раније нису ни познавали, а камоли да су били браћа, како се тврди у Енциклопедији Новог Сада. Ђорђе Поповић Даничар 1861. пише Даничићу да је тада у Новом Саду упрао упознао његовог брата Васу (Василије Поповић, 1827–1905, свештеник). Васо Милинчевић на крају овог рада даје једну напомену, која је и даље релевантна: „Ђорђе Поповић Даничар потиснут је из наше историје књижевности из некњижевних разлога, што је било разумљиво у време када су политичка размимоилажења између њега и Народне странке била актуелна, али време је да се укаже без предрасуда на Даничарев допринос нашој култури (...)”.
Одломак из: Владан Ђорђевић, Успомене, књига прва, Нови Сад 1927.
„(...) дотле је један млад човек у Новом Саду, без икакве новчане помоћи свога „правитељства”, од кога је једва добио дозволу да издаје српски књижевни лист, без паре и динара, само својим трудом и издржљивошћу, створио нови књижевни стожер ’Даницу’, око кога је умео одма прикупити све српске књижевнике с ове и с оне стране Саве и Дунава, и старије, и млађе, па чак и књижевне полетарце из Србије о којима ми причамо и из војводине, којима је брзо постао ментор и мецен, а који су благодарећи тој његовој иницијативи, данас српски академици.”
„Ђ. Поповић је господски одржао све што је обећао. Његова ’Даница’ је одмах, за прве две године свог излажења постала књижевни центар, око кога су се скупили сви ондашњи старији и млађи књижевници из свију покрајина српских, постала је центар важнији од Матице Српске и Друштва Српске Словесности, и ако Ђока није имао на расположењу ни приходе од Матичиних фондова, а камо ли ’правитељствену’ новчану помоћ коју је имало Д. С. Словесности, него је ’Даницу’ издавао на пренумеравију од три форинта годишње. Ко зна како данас, после педесет година пролазе књиге, које се без ичије новчане помоћи издају на пренумерацију, тај ће тек разумети велику заслугу Ђоке Поповића, који је својом вредноћом и заузимљивошћу успевао не само да одржи Даницу него чак и да хонорише своје сураднике!”
Писмо Ђорђа Поповића Кости Поповићу
У Новом Саду, на Три Јерарха 1861.
Драги господине Поповићу,
Морам вам се захвалити на вашем пријатељству што сте ми онолике силне пренумеранте нашли. Тим ми је већма жао што ето имамо непрестано посла са рекламацијама. И данас добих једну од вас. Почем ви нисте трговац, то ми нећете замерити јако, а ни ваши остали пријатељи. Преселио сам се од нове године у другу печатњу, па је то већ велика незгода по лист. После имам и нову експедицију, па док се не навикне мало, не може проћи без таквих незгода, поред све пажње. Надам се да у будуће неће бити погрешака, премда се бојим за Београд, јер ваша пошта није ни у каквој вези с естерајхском. Драге воље бих нашао за Београђане нарочита разноситеља, али видите и сами да „Даницу” дајем буд зашто, па баш не могу и те трошкове сносити.
У осталом мислим да су сви ваши пренумеранти подмирени, још пре него што је ваше последње писмо стигло. За брата Пеливана морам вам казати да га нисте били послали међу својим претплатницима. Сада ће већ добити како треба.
Од „Комарца” сте ваљда добили објаву. Ја сам га потражио због тога и да видите, поред све ове зиме нашао сам га у добру животу.
Жао ми је што немам каде писати г. Новаковићу, али му кажите да радо примам његову понуду због народних песама: Сасвим се слажем с њима у мњењу о њима.
Поздравите ми тамо сву честиту младу браћу, јер и сам се још држим за млада и ђака, почем сам скоро свршио школе (истина Бог, има до 6 година) а нисам се још оженио. Притом кад узмете да сам још овога месеца био девер, онда ме нећете из свог младог јата отерати, те међу маторе шалабактере бацити!
Као старији брат саветовао бих вас да, што ћете год радити, поштено да радите и озбиљно, имајући вазда пред очима да нисте Србијанци него Срби! –
Сада збогом и Бог вам дао свако добро.
Ваш Ђ. Поповић
Литература
Василије Крестић, Историја српске штампе у Угарској, Нови Сад 1980.
Васо Милинчевић, „Сарадња Ђуре Даничића и Ђорђа Поповића Даничара око објављивања расправе о дебелом јеру Стојана Новаковића”, Творци и тумачи, Београд 1984, 160–169.
Владан Ђорђевић, Успомене, књига прва, Нови Сад 1927.
„Ђорђе Даничар Поповић”, биографија на сајту САНУ: https://www.sanu.ac.rs/clan/popovic-djordje-danicar
„Ђорђе Поповић-Даничар”, некролог, „Браник”, год. XXX, бр. 64, 29. март (11. април) 1914, 3.
Енциклопедија Новог Сада, књ. 21, Пол-Пош, Нови Сад 2003, 165–167.
Милан П. Костић, Одлазак Ђорђа Поповића Даничара из Новог Сада, „Летопис Матице српске”, 135, 384, 4, октобар 1959, 284–288.
„Поповић, Ђорђе Даничар”, Енциклопедија Српског народног позоришта, на сајту: https://www.snp.org.rs/enciklopedija/?p=14452
Коментари
Постави коментар