Срђан Орсић: Јаков Игњатовић и Нови Сад

Јаков Игњатовић, великан српске књижевности, рођен je у Сентандреји, 8. децембра 1822, као најмлађе дете Јакова Игњатовића, угледног трговца, пореклом из Призрена, и његове друге супруге Ане, рођене Јаковљевић Љубовић, чија породица је из Дивосела у Лици пребегла у Мађарску након локалне буне против унијаћења. У браку Јаковљевих родитеља, рођено је чак четрнаесторо деце, од којих су, уз писца, поживели још само кћерка Катарина и син Стефан.

Основну школу и први разред гимназије завршио је у родном месту, а након смрти родитеља, бива стављен под старатељство фамилије, ујака Ђорђа Јаковљевића и брата од стрица Симе Игњатовић (1802-1847), угледног правника и бележника будимског магистрата, али власника кафане и пансиона Код златног јелена у будимском насељу Табан, чувених места где се окупљала пречанска српска интелигенција, где је и млади Јаков упознао Симу Милутиновића Сарајлију (1791-1847), са којим је у осмомесечном периоду становао у истој соби, те којем је посветио и своје прве публиковане стихове.

Српска црква у будимском Табану

Школски неуспеси у вишим разредима гимназије, натерали су Симу Игњатовића да свог штићеника пошаље на типографски занат. Ипак, како је увидео да и на том пољу слути фијаско, младићу заинтересованом за књижевност и историју тутор је као приватног наставника ангажовао најзначајнијег нашег романописца прве половине 19. века, Милована Видаковића (1780-1841. Уз приватне часове, Јаков Игњатовић са одличним успехом окончава гимназијско школовање, те уписује студије права на пештанском универзитету. Током студија, био је међу најбољим студентима, објављујући при томе и чланке о историји свога завичаја у српској штампи, али се, у последњем семестру, због свађе са породицом, врбовао добровољно и под лажним именом у хусаре, доневши ову одлуку под директним утицајем још једног свог будимског сустанара, Јована Пачића (1771-1849), песника српског предромантизма и пензионисаног вишеструко одликованог коњичког капетана. Као хусарски подофицир, на Правној академији у Кечкемету, 1845. Јаков Игњатовић окончао је студије прва.  

Након часног отпуста из војске 1846, те успешног приправничког стажа, положивши адвокатски испит, Јаков Игњатовић отвара адвокатску канцеларију у родном месту. Као посланик из свога завичаја, 1848. изабран је за посланика на Мајској скупштини у Сремским Карловцима, где је његов говор о потреби помирења и сарадње Срба и Мађара изазвао гнев присутног народа, који га је замало потом и линчовао. У Карловцима остаје, добивши намештење као секретар краљевског комесара Петра Чарнојевића, убрзо допавши робије, под оптужбама да је мађарски шпијун. Уз залагање патријарха Јосифа Рајачића, бива пуштен на слободу, уз ангажман у Веснику, службеним новинама Српске Војводине, али и ограничење да не сме да напушта Карловце.

Добивши дозволу да изађе из града, одлази јануара 1849. у Београд, наставивши да ради као новинар, те поставши један од уредника Српских новина. Становао је код Марије Милутиновић Пунктаторке, удовице Симе Милутиновића Сарајлије и дружио се са песником Ђорђем Марковићем Кодером (1806-1891). Због својих чланка, смењен је, по жељи и уз притиске аустријских власти, са функције уредника, и тада настаје маглом обавијени период његовог живота, за који поједини истраживачи тврде да га је провео у родном Будиму, а за који сам Јаша тврди да га је одвео прво у Париз, а потом у Алжир, где је, ратујући у униформи Легије странаца, упознао и арапски свет, откривши међу њима бројне сличности са српским народом, које је касније истицао у својим писаним радовима.

Тек 1853, по повратку у завичај, Јаков Игњатовић укључује се поново у друпшвени живот, прво као адвокат, а потом и као уредник Летописа Матице српске, у којем је, од маја 1854. до априла 1856, махом сам испуњавао садржајем све странице свесака које је приређивао за штампу.

У Сремске Карловце, на изненађење многих , долази 1856, преузевши функцију секретара патријарха Рајачића. У Митрополијској штампарији објављује исте године и прву свеску свог историјског романа Ђурађ Бранковић. У сталним сукобима и несугласица са наређенима, Јаков Игњатовић борави у Карловцима до 1859, када почетком октобра долази у Нови Сад, где бива једна од доминантних фигура политичке и културне борбе српског народа у равници у наредних три године.

Новак Радонић, Портрет Јакова Игњатовића

У Новом Саду, објављује и роман Тридесет година из живота Милана Наранџића (1860), који је изазвао одушевљење читалачке публике, а исте године ступа и у брак са тада осамнаестогодишњом Аном Фехир из Руменке, при чему му је венчани кум био Јован Јовановић Змај.  Наредне, 1861. године, бива изабран на позицију великог бележника вароши новосадске, у администрацији Светозара Милетића, у којој је подбележник био Змај, те за посланика у Угарском сабору. Исте године, изабран је и за дописног члана Друштва српске словесности у Београду. Због лоших односа са Милетићем, условљених различитим политичким тумачењима положаја и права Срба у Угарској, Јаков Игњатовић даје оставку на све јавне функције и поново се окреће адвокатури, истовремено покрећући и бракоразводну парницу, која се окончала тек 1866. године. Током 1862, са Ђорђем Рајковићем и Ђорђем Натошевићем, покреће и уређује часопис Путник, те кумује на венчању Змаја и Еуфросине (Руже) Личанин.

Уморан од градског живота и политичке вреве, почетком октобра 1863. долази у Даљ, прихвативши уносну позицију правозаступника Даљског властелинства Карловачке Митрополије. Посвећује се књижевном раду и пољопривредном газдинству, на којем са великим успехом гаји вође и поврће, бавивши се и производњом вина и ракије, те сточарством. Током боравка у овој вароши, написао је и објавио своје најпознатије романе, Чудан свет, Трпен спасен, Васа Решпект, Вечити младожења, те сарађивао са  часописима Даница, Србадија, Јавор, Отаџбина, Народњак, Српска зора и Народни гласник. Због оптужби да руши општи ред и морал, одржавајући јавно ванбрачну везу са  имућном даљском удовицом Аном Недељковић, губи службу при цркви, окрећући се поново адвокатури, истовремено се преселивши на велико имање своје пријатељице, на које убрзо доводи и своју нову закониту супругу, сиромашну сеоску девојку Христину Ненадовић, са којом се венчао након окончања вишегодишње бракоразводне парнице. На ужас бивших послодавца, а на срећу својих сумештана, у истом дворишту живи практично са две супруге, те при томе добија и, у законитом браку, сина Владимира, 1870. године. Ипак, од последице епидемије великих богиња, а потом и тифуса, умиру му прво супруга, 1874, а затим и син, 1876. године. Своју животну ситуацију Јаков Игњатовић описао је у од Матице српске 1877. награђеној  својој најтужнијој приповеци Увео листак, која је у рукопису носила наслов Једно дете са две матере, отац полудео.  

Нови Сад у последњој четвртини 19. века

Без воље да се и даље бави пољопривредом, имање распродаје и сели се опет у Нови Сад, 1879. године, где од мађарске владе добија средства и креће да издаје и уређује политички Недељни лист, због чега га бивши кум Змај, као и велики део новосадске чаршије, узимају на зуб, како у новинама, а још више у самом граду, где Игњатовић више не ужива статус који је имао пре одласка у Даљ. Истовремено бива оптужен да је сарадник владе у Пешти, али и Петра Мркоњића, потоњег краља Петра I Карађорђевића. У Недељном листу, који је излазио до 1882,  штампа делове својих Мемоара. Након завршетка овог ангажмана, Јаков Игњатовић поново покушава д живи од књижевничког рада. Матица српска награђује његов рукопис Сретни и несретни кројачи, објавивши га, осакаћеног интервенцијама уредника, под насловом Стари и нови мајстори. На приватном плану, Јаша се и последњи пут жени, овога пута удовицом Јеленом Татић, чија судбина га је инспирисала да напише свој последњи роман, назван по главном лику Патница.

Крајем фебруара 1888, изабран је за члана Српске академије наука, а крајем лета исте године, упркос јавним оптужбама да је карађорђевићевац, краљ Милан га је за заслуге одликовао Орденом светог Саве III степена. Оболевши од туберкулозе, умире уочи Ивањдана 1889, те бива сахрањен на новосадском Успенском гробљу. Након његове смрти, за живота прво најближи, а потом и највећи противници његовог дела, схватају значај овог књижевника, те се ангажују да се његова успомена сачува, подигавши му о трогодишњици погреба и споменик.

Јован Скерлић посветио је 1904. Јакову Игњатовићу своју најобимнију студију посвећену једном српском писцу, а током двадесетог века, и у Србији, и у Мађарској, успомена на овог књижевника све се боље и ревније чува. У Родној Сентандреји, писцу је 1977. подигнут и споменик, 

а у његовом Даљу, поводом 150. година од Игњатовићевог доласка у ту варош, организован је научни скуп са учешћем најрелевантнијих познавалаца пичевог опуса, те подигнута спомен табла.

Улице са његовим именом налазе се, од новосадске Подбаре па на даље, у готово свим велим српским градовима.