Тијана Николић: Јован Хаџић и Нови Сад

Јован Хаџић (Милош Светић), (1799–1869), оснивач Матице српске и њен први председник, песник, писац историјских и филозофских расправа, преводилац, адвокат. Родом из Сомбора. У Нови Сад је дошао 1830. за директора Српске православне велике гимназије новосадске, а од 1830. до 1831. био је и уредник Летописа Матице српске. Девет година је радио у Србији на организовању државне власти, изради Устава Србије, а 1846. се вратио у Нови Сад и ту остао до смрти. Становао је у кући број 840, данас је то Трг слободе број 3 у Новом Саду. У власништву је имао и кућу број 1794, данас је то улица Светозара Марковића број 3. Био је сахрањен на Јовановском гробљу које је „затворено“ 1873/1874. Његови посмртни остаци пренети су на Успенско гробље у Новом Саду.

Јован Хаџић је рођен у Сомбору 8/19. септембра 1799. године, у трговачкој породици која је била грчког порекла. Отац, Никола Хаџић, био је сомборски трговац а мајка Софија потицала је из занатлијске породице Петровић.

У родном граду завршио је српску основну школу. У Оџацима је стекао образовање и у немачкој основној школи. Од 1811. до 1817. похађа Карловачку гимназију у Сремским Карловцима.

Године 1812. умире му отац. Од тада мајка преузима кључну улогу о обликовању његовог животног пута и избора чак и онда када он противречи њеним жељама. Мајка се по смрти свога мужа, Хаџићевог оца, сели у Нови Сад код свог брата владике Гедеона Петровића (1770–1832), који ће постати кључна фигура у обликовању Хаџићевог животног пута јер стоји као потпора сваком његовом избору, чак и онда када се они супростављају вољи његове рођене сестре, Хаџићеве мајке.

После гимназијског образовања школовање наставља у Пешти 1817. године. Уписује и завршава студије филозофије (1817–1820) и студије права (1820–1821).

Објављује прву песму Одзив младога српског духа на Глас [х]арфе шишатовачке 1821. године. Она представља одговор на Глас харфе шишатовачке Лукијана Мушицког, песму манифест објављену 1821. Потписује је својим псеудонимом Милош Светић.

 

1822. Долази у Беч у којем борави две године (1822–1824).

1824. Повратак у Пешту а потом и у Нови Сад.

1825. У Пешти припрема такозване ригорозне испите ради стицања титуле доктора наука из области права. Ове године на страницама Летописа Матице српске први пут се појављује превод неког Вергилијевог дела на српски језик. Био је то Хаџићев превод одломка из Вергилијевог епа Енеида.

1826. 29. априла у Пешти брани докторску дисертацију ,,О узроцима развода брака – према учењу источне православне цркве Христове“. 2. маја исте године постаје члан Правничког друштва и добија титулу membrum collegatum. Ово Друштво ради на дистрибуцији примерака његове докторске дисертације у аустријској и немачкој академској и научној средини. 4/16. фебруара заједно са Јосифом Миловуком, Андријом Розмировићем, Гаврилом Бозитовцем, Петром Рајићем, Јованом Деметровићем и Георгијем Станковићем у Пешти оснива Матицу српску. У Пожуну (данашња Братислава) полаже такозвану адвокатску цензуру којом се процењује спремност кандидата да обавља адвокатску праксу. 27. јула 1826. стиче Царску диплому на којој стоји оцена praeclaro specimine као и титулу и права мађарског адвоката.

1827. Враћа се у Нови Сад у којем наредних десет година (1827–1837) живи и ради као адвокат и фишкал Бачке конзисторије (1831–1834). Ове године излази његов превод Хорацијевог дела De arte poetica које је под насловом Квинта Орација Флака о Стихотворству књига који је двојако на српски језик превео Милош Светић Q. Horatii Flacci de Arte poetica штампао у Бечу. То је први превод овог Хорацијевог дела на српски језик.

1829. Оженио се Маријом рођ. Десанчић из породице новосадског житарског трговца, с којом је имао три кћери: Милицу, Софију и Анку.

1830. Уређује Летопис Матице српске. Налази се на месту директора новосадске гимназије.

 

После смрти Магарашевића, 1830. године, један једини број Летописа уредио је Стаматовић, а на седници од 25. маја 1830. године за уредника је изабран др Јован Хаџић, председник Матице српске.

Како је Хаџић у то време био адвокат и директор гимназије у Новом Саду, Летопис је уређиван у Новом Саду што је задавало приличне тешкоће не само Хаџићу. Тога су били свесни сви  у Матици и настојали су да се уредништво врати у Пешту, где се налази Матица и где се штампао Летопис.

Требало је пронаћи погодну личност за уредника у самој Пешти. Такву личност су видели у младом пештанском адвокату Теодору Павловићу.

(Лазар Мечкић, Теодор Павловић: живот и дело, Нови Бечеј, Ново Милошево 2017, 41.)

1837. Објављује полемичку расправу Ситнице језикословне која је изазвала неколико критичких одговора Вука Стефановића Караџића и његових присталица. Одлази у Србију на позив кнеза Милоша Обреновића где се непуних десет година (1837–1846) бавио законодавним радом и учествовао у пословима организације државног живота ондашње Србије. Био је законописац првог српског Грађанског законика (1844).

1839. Започиње са уређивањем алманаха Голубица. На месту уредника остаје све до 1844. године. Ове године наставља се полемика са Вуком Стефановићем Караџићем објављивањем расправе Утук, или одговор на ситнице језикословне и то у два издања од којих једно излази у Новом Саду а друго у Београду.

1844. Објављује Утук II или одговор на Вуков одговор на лажи и опадање у српскоме улаку.

1846. Поново се враћа у Нови Сад у којем се налази на позицијама градског сенатора али и директора и патрона новосадске гимназије. Ове године објављује Утук III језикословни о језику и правопису српском, трећи полемички одговор у расправи са Вуком Стефановићем Караџићем и његовим присталицама која траје од 1837. године.

1847. Постаје председник Српске читаонице у Новом Саду.

1848. Један је од учесника Мајске скупштине у Сремским Карловцима.

1849. постављен је за комесара за судско уређење Војводине у Темишвару; на ову дужност дао је оставку 1850. и прешао у Нови Сад за председника Обласног суда.

1854. Одлази у пензију коју проводи у Новом Саду.

Новак Радонић, Портрет Јована Хаџића

1855. У Новом Саду под насловом Дела Јована Хаџића, у књижеству названога Милоша Светића излази прва књига његових сабраних дела одређена као „Песне изворне од самог сачинитеља скупљене“.

1858. У Сремским Карловцима под насловом Дела Јована Хаџића у књижеству названога Милоша Светића излази друга књига његових сабраних дела коју чине пишчеви преводи.

1864. Након низа догађаја разрешава се питање сеоба Матице српске из Пеште у Нови Сад које је покренуто ,,још четрдесетих година, настављено педесетих а изведено тек шездесетих. Разлози за ово нису били увек исти. Први пут, то су тражили Матичини противници, а за њима и сама Матица из политичких, књижевних и националних интереса.“ У финалном разрешењу учествује и Јован Хаџић. Матица српска је своју прву конститутивну седницу по пресељењу у Нови Сад одржала 30. априла 1864. године. Крајем ове године, односно 18. децембра, Хаџић је поднео оставку на свој положај у Матици српској која је усвојена почетком наредне 1865. године. Овај његов поступак његови биографи тумаче у светлу Матичиног приближавања Вуковој струји. Књижевно одељење решава да Даничић пише некролог Вуку. На тај начин, Матица је већ пришла Вуковцима, највећи део новосадског Летописа спремао се Вуковим правописом, и зато у друштву Ђура Даничића, Антонија Хаџића, Јована Бошковића, Јована Ђорђевића и Светозара Милетића, с којим и онако није било добро, Јовану Хаџићу више није било места – његов филолошки неуспех био је потпун и његово напуштање Матице природно.

Фотографија Јована Хаџића из шездесетих година 19. века

1867. Јован Хаџић се две године по усвајању његове оставке кандидовао за место председника Матице српске али није био изабран на то место.

1869. 22. априла / 4. маја умире у Новом Саду. Матица српска је на вест о смрти свога оснивача организовала посмртне почасти и изнела црну заставу на зграду.

Хроничари бележе да је Матица српска у више наврата чувала сећање на Јована Хаџића. Један од начина је био и да се 1899. свечано обележи стогодишњица његовог рођења. ,,На предлог Милана Савића решено је у Матици 24. септемвра исте године да се у спомен ове светковине изда Хаџићева споменица. Одлучено је да Слободан Јовановић обради Хаџићев законодавни рад, карловачки професор Ђорђе Магарашевић књижевни, а Милан Савић живот, рад на оснивању Матице, у Патронату и на Саборима.“ Књига се, илустрована Хаџићевом сликом по оригиналу Новака Радоњића, појавила 1899. у Новом Саду као Живот и рад дра Јована Хаџића Светића.

*

Биста Јована Хаџића налази се испред Матице српске, са још 5 других, такође истакнутих личности српске историје. Биста је рађена у бронзи и дело је познатог београдског вајара Александра Зарина. У Београду постоји Улица Милоша Светића на Вождовцу, а у Новом Саду Улица Хаџић Светића на Подбари (улица од 100 метара између Стеријине и Темеринске улице).

 

            Литература:

Бошко Петровић, Нови Сад, Нови Сад 1987, 198. стр.

Енциклопедија Новог Сада, књ. 30, Нови Сад 2009, 112–114.

Јован Хаџић, Издавачки центар Матице српске, Нови Сад 2019.

Лексикон писаца Југославије, II, Нови Сад 1979, 254–356.

Милорад Грујић, Водич кроз Нови Сад и околину, Прометеј, Нови Сад 2004.

Мираш Кићовић, Јован Хаџић (Милош Светић), књижевна студија, Историјско друштво у Новом Саду, посебна издања, књига II, Нови Сад 1930.

Слободан Јовановић, ,,Јован Хаџић’’, Политичке и правне расправе, књига друга, Београд 1932.