Бранислав Чурчов: Теодор Павловић и Нови Сад

Теодор Павловић (Карлово / Ново Милошево, Северни Банат, 14. 2. 1804 – Карлово, 12. 8. 1854). Иако није живео и радио у Новом Саду, његово наслеђе је битно утицало на изградњу идентитета Новог Сада, стога се и успомена на Теодора Павловића данас баштини управо у Новом Саду. Књижевник и новинар, секретар Матице српске; његов лик налази се у меморандуму Галерије Матице српске, која га сматра својим оснивачем, што важи и за Музеј Војводине. Отац му је био занатлија-чизмар. Основну школу учио је у родном селу и Хацфелду/Жомбољу, а гимназију у Темишвару, Великој Кикинди, Сегедину, Сремским Карловцима, да би „филозофију“ (VII и VIII разред) завршио у Сегедину. У Братислави (Пожуну) студирао је права, што је окончао 1825. и потом дошао у Пешту за адвокатског приправника код чувеног мађарско-српског књижевника Михаила Витковића.

У двадесет и осмој години изабран је (20. 2. 1832) на позив из Матице (највероватније на предлог Јована Хаџића) за уредника и коректора Сербског летописа. Његов први уреднички мандат закључује се 1834. годином, уочи забране рада Матице и обуставе Летописа 17. фебруара 1835. године. Изузетним залагањем Теодора Павловића, који се молбом обратио и самом цару Фернинанду. Декретом Угарске канцеларије од 10. 11. 1836. одобрен је рад Матице, који је почео седницом Матице 21. јануара 1837, када је установљено звање њеног секретара: на то место изабран је Павловић, који је, према општем мишљењу, један од најзаслужнијих за њен обновљени рад. Ту дужност ће обављати активно од 12. фебруара 1837. до 1849, а формално до смрти 1854. године. Његовим посредовањем Матици српској приступили су богати Срби племићи и учени људи као што су: Сава Текелија, Јован Нако, барон Федор Николић од Рудне, Петар Чарнојевић, владика Платон Атанацковић, кнез Михаило Обреновић, митрополит Стефан Станковић, епископ Евгеније Јовановић, Алекса Симић итд. Павловић је поново изабран за уредника Летописа, који је (на сугестију Павела Јозефа Шафарика) преименован у Новиј сербскиј летопис; уређивао га је до 30. 8. 1842, када је уређивање препустио Јовану Суботићу. У сукобу Вука Караџића и Константина Каулиција, новосадског књижара и издавача народних песама по старом правопису и наречју, суд је донео пресуду у корист Каулиција. Вук се, међутим, није тиме задовољио, па је у Павловићевом Сербском народном листу 19. октобра 1844. објавио чланак у коме је изнео да су песме издате у Каулицијевој збирци узете из II и IV књиге његових песама. Самим тим што је објавио овај Вуков чланак и то новим правописом, Павловић се, у ствари, солидарисао са Вуком. Посебно, када се зна да се није супростављао др Јовану Суботићу, уреднику Летописа који је давао више простора народним песмама и коначно потпуно прихватио Вуков правопис, за који је у Летопису написао да је то најбољи правопис на свету. То је изненадило и самог Вука, јер до тада није нико изнео тако јавну похвалу његовом правопису. Теодор Павловић отворио је Матичину Библиотеку за јавност, а 1847. објавио оснивање „Српске народне збирке“, која ће прибирати све уметничке и културне вредности српског народа у Музеуму, из којег ће настати потоња Галерија Матице српске, као и Музеј Матице српске (прва музејска збирка настала је из богате заоставштине Саве Текелије. Музеј је први пут отворен за јавност, под именом Музеј Матице српске 9. јула 1933. године, у Новом Саду; данашњи Музеј Војводине). У два уређивачка мандата, Павловић је уредио 27 књига Летописа (од 26. до 55. књиге). Био је и издавач и уредник Сербског народног листа (1835, 1837–1848) Сербских народних новина (1838–1848/9?). За време Мађарске буне 1848. године ишао је са делегацијом Срба код аустријског цара, са српским захтевима и одлукама Мајске скупштине. У току револуционарних збивања 1848/49. Павловић је душевно је оболео и, са знацима помрачене свести, проживео је још неколико година у кући свога брата у Карлову, одлазио је и код пријатеља Пеичића у Панчево, и умро је у 50. години живота.

Сећање на Теодора Павловића 

Матица српска се од свога знаменитог секретара опростила пригодном комеморацијом. Матица српска је 1846. године објавила Павловићеву слику са „тројним аманетом“. Наведена је његова девиза: „Језик, вера и народност, аманет ти Србе брате, то свето троје, то је извор чести, славе и среће твоје!“ Његова слика у позлаћеном раму стављена је у сали за седнице, а данас се налази у кабинету секретара Матице српске. Изливено попрсје Теодора Павловића постављено је на постамент испред Матице српске у Новом Саду (рад Радмиле Граховац) и у Новом Милешеву.  Чедомир Павловић, унук стрица Теодора Павловића, даровао је Матици (1913) архиву Теодора Павловића, која је садржавала 104 писма угледних Срба из прве половине XIX века, која су упућена Павловићу. Матица је 22. и 23. маја 1986. организовала научни скуп поводом 150-годишњице од појаве Сербског народног листа и тим поводом издала зборник радова.

У Новом Саду и Новом Милошеву одржавају се Дани Теодора Павловића. Организатор манифестације је Банатски културни центар у сарадњи са Матицом српском. У оквиру тога се додељује награда „Теодор Павловић“. Независно од ове, 2016. године установљена је истоимена награда коју додељује Културни центар Срба у Будимешти. Једна улица у Новом Саду названа је по Теодору Павловићу.

ЛИТЕРАТУРА:

Гласник Историјског друштва у Новом Сад, Нови Сад 1936.

Енциклопедија Новог Сада, Књ. 18, Ном-Пав, Нови Сад, 2001, 305–309.

Јован Ивановић, Теодор Павловић: студија и хрестоматија, Матица српска, Нови Сад, 2014.

Лазар Мечкић, Теодор Павловић: живот и дело, Нови Бечеј, Ново Милошево 2017.