1806. у Визићу или Бингули (у
Срему) рођен је Ђорђе Марковић, касније познат под надимком (псеудинимом?)
Кодер. Отац му је био трговац у Сремској Митровици, а мајка из познате сегединске породице
Петровић: нису остала забележена имена његових родитеља.
1829-1831: у
Шарошпатоку (у данашњој Мађарској) студира и завршава двогодишњу Правну академију
на реформаторском колегијуму; пре тога похађао је немачку основну школу и Математичку школу у Сремској
Митровици, а потом – током треће деценије XIX века –
борави у Сегедину, где се испрва у
ујаковој трговачкој радњи обучава за трговца, да би га други ујак, сегедински градски бележник и
правник Аркадије Петровић , упутио на даље школовање у тамошњу пијаристичку
гимназију са филозофијом (седми и осми разред гимназије).
1. jануара 1836. песма-новогодишња честитка Миловану
Видаковићу, која представља до сада први
познат Кодеров књижевни рад. Исте године, 4. јуна, шаље Вуку Стефановићу Караџићу
(„на оглед“) песму Љубав грлице к` своме
другу, коју ће касније – у измењеном облику – укључити у спев Сан Матере Српске. У то доба, према
сведочењу Јакова Игњатовића (Мемоари),
Кодер у Пешти похађа универзитетска предавања из природних али и друштвених
наука, учећи стране језике и дружећи се понајвише са Милованом Видаковићем.
1837. у Сегедину Кодер се први пут појављује као „фехтмајстер“
(учитељ мачевања), што ће - уз истинска полиглотска знања - убудуће представљати основни извор његове
егзистенције. Крајем године путује у Трст и може се рећи да управо од те године
он почиње своје велико животно путовање, на којем је од тадашње Јужне Угарске и
Србије, преко Хрватске и Италије, обишао велики део Европе, северну Африку, цео
Балкан, Блиски Исток и Малу Азију (посебно се задржавајући у Цариграду), да би
се пред сам крај живота вратио у Нови Сад, град вишеструко значајан за његов
књижевни рад.
1843. прва штампана песма, Сан грличин у „Пештанско-будимском
скоротечи“ (число 16, 25. фебруар, стр. 89; число 17, 28. фебруар, стр. 97-98;
число 18, 4. март, стр.105-106): Кодер ову песму објављује предвуковским
правописом, којег ће се држати до краја
живота.
1848/1849. Неколико година пре Револуције и деценију после, Кодер
претежно живи у Београду: из тог периода о њему је оставио занимљива и значајна
сећања Јаков Игњатовић у Мемоарима.
Јуна 1858. сели се
у Нови Сад, где краће време ради као писар у окружном суду, завршава Роморанку и започиње ново дело под
насловом Милогорка и Девесиље. Дружи
се са новосадским рабином А. Сонешајном, врсним познаваоцем хебреистике,
теологије и филозофије.
Септембра 1858. Поново је
у Београду, где добија сталну државну службу (17.октобра) као „учитељ борења“ у
Артиљеријској школи (доцније Војној академији). Обраћа се Министарству просвете
у жељи да организује јавно читање Роморанке:
овај покушај био је неуспешан, као и наредни, 1862. у Загребу, где је Кодер
намеравао да представи своје дело под насловом Роморанка.Сан Матере Југославенске. Током боравка у Београду (који,
као и посао у Артиљеријској школи, напушта крајем 1860-почетком 1861.године)
покушава да објави Роморанку, али не
наилази на разумевање - пре свега код тада водећих српских књижевника, Љубомира
Ненадовића и Јована Илића.
1861. песник је на попришту херцеговачког
устанка, као драгоман (службени тумач и преводилац) пруског члана међународне
комисије за Херцеговину Ота Блауа,
учествујући и у важним преговарачким мисијама.
Септембра 1862. у Новом
Саду, у штампарији Игњата Фукса (а уз финансијску помоћ градског угледника
Ђорђа Коде) излази Роморанка. Сан Матере
Србске, посвећена „не школи, не ком ученом друштву, већ простим Матерама из
Срема, Бачке и Баната, којима благодарим за све што у Роморанки пишем, и што ћу
писати“. Кодер уз ову посвету наглашава да је дело „састављао у Јованском
крају, на велику Госпојину“: новосадски Јовански крај у то време био је
стециште оних који су се бавили окултним знањима, а велику Госпојину песник
сматра најсветијим празником Мајки. Први осврт у „Јавору“ из пера Јована
Јовановића Змаја није нимало охрабрујући, напротив – у њему се од песника тражи
да „просто и јасно“ објасни циљ и намеру дела, те додатно растумачи свој
херметични језик. Ускоро (по свему судећи на самом почетку 1863. године) излази
брошура анонимног аутора под насловом Критични
преглед Роморанке , у којој је изречен пророчки вредносни суд: да попут Кодера „само најобдаренији, епоху
правећи стихотворци писати могу“; Змај не пропушта прилику да 30.јануара 1863.
полемички (негативно) прокоментарише овај похвални приказ Роморанке.
Половином 1863. Кодер
напушта Нови Сад и просторе српске културе, лутајући током следећих дведесет и
пет година по Европи, Африци и Азији.
 |
| Кодеров рукопис |
Крај 1867/почетак 1868. Драгиша
Милутиновић (син Симе Милутиновића Сарајлије) шаље му из Берлина граматику
персијског језика: Кодер усавршава арапски, у намери да Роморанку преведе на тај језик.
10.маја 1872. путује у Цариград,где је добио место драгомана у енглеском посланству.
Сазнавши за Шлиманово откриће Троје, одлази до њених рушевина и на једном зиду оставља свој ћирилички
потпис.
15. маја 1881. у
новосадској „Вечерњачи“ Ђорђе Рајковић објављује чланак у којем се с пуно
топлине сећа „покојног Ђорђа
Марковића Кодера“.
7.фебруара 1888.
лист „Наше доба“ обавештава читаоце о Кодеровом
неочекиваном повратку у Нови Сад, после четвртвековног странствовања. Појавио
се код свог пријатеља Ђорђа Камбера, исповедивши му се једноставно: „ Ево, Ђоко брате, дошао
сам у Нови Сад да умрем и да ме ту сахраните“. Помажу га пријатељи,
најинтензивније Јаков Игњатовић (а после његове смрти, Игњатовићева удовица
Јелена Томић): пуно времена проводи на салашу Павла и Ђорђа Камбера, где
посетиоцима приповеда о својим путовањима и доживљајима.
 |
| Јовановски крај: Кодеров новосадски комшилук |
почетком 1890. Остарелог
и изнемоглог песника смештају у новосадски „убошки“ (сиротињски) дом, где и
даље ради на својим рукописима.
6. (по старом, 18. по новом календару) априла 1891. умире у
новосадској градској болници. Сахрањен је на Успенском гробљу у Новом Саду, у
близини гроба Јакова Игњатовића (како су забележили савременици). Током времена
његов гроб (обележен само скромним дрвеним крстом) запустио се и затурио, те су
поводом стогодишњице смрти (1991) поштоваоци и проучаваоци Кодеровог дела
подигли споменик на том месту.
КОДЕРОВО КЊИЖЕВНО ДЕЛО
ИСТИНСКИ ЈЕ ОЖИВЕЛО ТЕК У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XX ВЕКА И ДАНАС СЕ ОНО СМАТРА
ПРЕТЕЧОМ МОДЕРНИЗМА, АВАНГАРДЕ И ПОСТМОДЕРНИЗМА У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ.
Коментари
Постави коментар