Рођен 24. новембра (по старом календару), тј. 6. децембра (по новом календару) 1833. године у Новом Саду, умро 1. јуна 1904. у Сремској Каменици
Песник љубавне, родољубиве, сатиричке и поезије
за децу. Певао је за децу, будући да га је на то осоколио Ђорђе Натошевић, али
и Ђорђе Рајковић и Стеван Поповић – чика Стева. Бавио се и преводилачким
пословима, углавном преводећи са мађарског и немачког језика.
Песников прадеда је од 1767. грађанин Новог Сада,
а деда Јован стекао је племићку титулу. Волео је да претура и истражује
књижницу свога оца, Павла Јовановића, адвоката градског сенатора, а касније и
градског начелника у Новом Саду. Драг гост њихове куће био је и песник Сима
Милутиновић Сарајлија. Змајев отац био је велики пријатељ и Јована Хаџића
(Милоша Светића). Живели су у улици Златне греде.
Основну школу завршио је у Новом Саду. Први
разред гимназије учио је 1844/5. у Новом Саду (религију, латински, немачки,
аритметику и мађарски језик). Наставио је и у другом, међутим, нема га у
евиденцији за трећи и четврти разред. Вероватно је отишао у Халаш. Школске
1847/8. опет се води као уписан у новосадској гимназији. Права је студирао у
Бечу, Пешти и Прагу.
Најпре је радио као градски чиновник у Новом Саду
(подбележник новосадског Магистрата), али се највише посветио књижевности.
 |
| Новак Радонић, Портрет Јована Јовановића, 1854. |
У Летопису
Матице српске је 1852. године објавио прву песму „Пролетно јутро“.
Змај се венчао 14. јануара 1862. године у Новом
Саду у саборној цркви Евросинијом (Јевросимом), ћерком Павла Личанина, „житеља
Новосадскога“, коју је песник звао Ружом. С њом је имао децу овим редоследом:
Мирко (рођен у Новом Саду), Тијана, Јован (Сава), Југ и Смиљана.
 |
| Јован и Ружа Јовановић |
Покренуо је лист Јавор 1862. и преузео од Ђорђа Рајковића Комарац.
Објављује у Новом Саду 1864. збирку Ђулићи. 1882. такође у Новом Саду изаћи
ће Ђулићи увеоци.
Године 1864. почиње да излази хумористички лист Змај или 3. мај по Великој мајској скупштини 1848. године у Карловцима, која
је формулисала захтеве српског народа за осигурање српске народности. Змај је
био чинилац наше културне и политичке борбе, тако да му је овај надимак сасвим
примерен.
1870. завршио је студије медицине. У Новом Саду
није стекао лекарску праксу, а 1871. остао је без листа Змај. Милетић га је упутио у Панчево, одакле иде у Сремске Карловце
за општинског лекара, па у Футог. Тек се из Футога поново вратио за Нови Сад
1874. године, да би био општински лекар у Сремској Каменици. Доцније је радио
као приватни лекар у Београду, Загребу и Бечу. Сведочанства потврђују да је био
добар и саосећајан доктор. Јована Грчића Миленка лечио је о свом трошку и
куповао му лекове. Лечио је и ђаке. Од тог посла није могао да се издржава.
Године 1880. почео је у Новом Саду да излази лист
Невен. Змај га је водио и уређивао до
смрти, а сакупио је толико прилога да су бројеви и након његове смрти могли
неко време излазити. Лист је без прекида излазио до 1890. захваљујући
добротвору Арси Пајевићу. Од ове године Јован Јовановић сам води бригу о листу
који се сада зове Невен, чика-Змајовин
лист. Након тога, како се селио у Београд, па у Загреб и Невен се сели са њим, да би се његовим
повратком у Каменицу вратио и Невен,
преставши да излази 1908, дакле 4 године након његове смрти. У Новом Саду лист
је штампала Српска штампарија др-а Светозара Милетића. За 22 године објављено
је 433 бројева, од којих је Змај уредио 366.
Његова кућа у Сремској Каменици, позната под
именом „Змајевац“, јесте „љуска Змајеве душе“ и својеврсни споменик његовог
рада, стварања и залагања, па је претворена у музеј. У улици Златне греде 4 је
гимназија „Јован Јован Змај“, која носи његово име од 1959. Главна улица у
Новом Саду носи његово име, а испред Владичанског двора налази се
oд
1984. његов
споменик у бронзи на постаменту од јабланичког гранита, висок 230 cm (рад вајара Драгана Николића). Такође, у Змај
Јовиној 12 је књижара која носи његово име.
У његову част је Матица српска 1953. основала
Змајеву награду која се додељује за најбољу поезију на српском језику. У Новом
Саду се сваке године одржавају Змајеве дечје игре и Змајдани и додељује Повеља
за допринос књижевности за децу. Манифестација носи име по песнику од 1969.
Из Ђулића увелака
(...)
Дић’ ћемо
се фрушкогорском рају,
Ићи ћемо
све у загрљају,
Пландовати
по оном буквику.
Она рече:
„Ти ћеш
носит’ Смиљку!“
(...)
Откуд видиш
на све четир’ стране
Даљна
места, њиве и пољане;
Лево Дунав,
Банат, Бачка мила,
Авала се
десно заплавила,
А подаље ти
брежуљци сиви,
То је Босна
— и ту Србин живи.
„Је ли, —
Србин живи...“
(...)
„Билдунг“
Душанова
два потомка
деветнести
славе век,
седе млади
код клавира
она „нобл“,
а он „кек“.
„Цум
ентцикн! Ал' још само
један валцер,
же ву при!“
О,
слушајте, како ј' гетлих
овај нови
потпури!
Он штехером
такт удара
о свој
ланчић, о бижу
(то би
рифом боље ишло,
штета што
му није ту).
Још цум
абшид он је један
одмаук'о
пасторел, –
„Ви сте
кинстлер, хер фон **!“
„Љубим
руку, 'мадмазел'!“
Душанова
два потомка
деветнести
славе век.
Схватили су
дух времена, –
она ј'
„нобл“, а он „кек“.
Смеј'о сам
се да не плачем,
гледајући
онај јад,
гледајући
** сокак,
гледајући
Нови Сад.
„Ода при погледу немачких фирма на српским
дућанима усред Новог Сада“
Ох, дај ми,
музо, грло тако јасно-
Ох, дај ми,
музо, музикални дар,
С обичним
гласом не може се ласно
Опеват' овај родољубив жар.
У Новом
Саду – српскоме Паризу -
Багрјаношарна
зора јавља блеск;
Са
фирмамента на фирме се спушта,
Ох, ту је
фино, ајнциг и гротеск.
Примерним
духом, без користољубља,
Из чистог
триба просвешћењу свом,
Украшена је
скоро свака болта,
С Улфила
штапци скоро сваки дом.
Кирил и
Метод, тисућлетни свеци,
Доситеј,
Рајић – радују се сви;
Душе им
поју песму покајања:
Овако
треба, фалили смо ми!
И Клио
сишла да бележи верно,
Западном
духу пружајући лек,
Како је
Србин мудар, жертвоносан,
Нихт ибертрибен, просвештен и мек.
Прилаже
народ, позориште диже,
Талија с'
спрема у свој нови храм,
Ох, како ће
јој мило бити место,
Мислећи да
је Беч ил' Амстердам.
Жур'те се,
дакле, к'о што сте почели,
Ох, дични
Срби, скин'те српски знак;
Добро би
било кад би у фришкоћи
И име мог'о
променити свак.
Просвета
иде железом и паром,
И грдан
носи за варваре бич,
Па тешко
нама, ох срамоте црне,
Кад спази
древно српско ић и вић.
Једно је
само што се бринем љуто,
Што неће да
вас појми пуки свет -
Муштерије
су јогунасте птице,
Од ваших
болта окренуће лет.
Туђин вам
неће ни онако доћи,
А Србин –
шта ћеш – не мами га шрифт;
Закован
Србин у простоти својој,
Чујте га
само ви гемајн ер шрихт.
„Ја сам му“
- вели - „муштерија главна,
А он мој
језик презирати сме,
Бар часно
име да ми српски каже,
Па ту
паразит' – нећу, богме, не!“
Ал' ово
нек' вас не тушира ништа,
Шта знају
они шта је нобл велт.
Друкчији
људи признаће вам жртве,
Награда
ваша – си ист шон бештелт.
Коментари
Постави коментар