Jелена Марићевић Балаћ: Српско грађанско песништво и Нови Сад

Уводне напомене

Према Марији Клеут, српско грађанско песништво појам је који се обично ставља под знаке навода, будући да ван контекста „обележавања једне књижевне појаве (...) нема никаквог смисла“. Термин је први пут употребио Герхард Геземан 1925, пишући о Ерлангенском рукопису. Користе се још појмови „грађанска лирика“ и „анонимно грађанско песништво“, којима се назначава изопштавање епских песама из фокуса, али и ауторских песама, каквих има у рукописним песмарицама. Заступљене су и ауторске песме (Орфелина, Доситеја, Козачинског, Везилића, Јован Авакумовића, Стерије), али и народна књижевност: лирска и епска поезија, балада, бећарац, севдалинка, уз песме са „трубадурским елементима“, пореклом највероватније „из дубровачко-далматинске књижевности“ (Младен Лесковац). Књижевни историчари, у првом реду Боривоје Маринковић, скренули су пажњу и на стране утицаје: „Јер ова лирика, и не само стога што је бележена у рукописним песмарицама, није ништа друго ’до оно што је у средњем веку била код Француза la poesie bourgeoise и што је код Немаца био Meistergesang’“. Милорад Павић указао је на значај рокајних елемента и „класицистички ретуш“ ових стихова.

            За савременог читаоца препоручује се двотомно издање Српске грађанске поезије: XVIII и с почетка XIX столећа (1966), које је приредио Боривоје Маринковић, 

Граждански еротикон: еротске странице српске књижевности 18. и почетка 19. века Саве Дамјанова (у три издања: 1987, 2005, Српски еротикон 2011) 

и Песмарица карловачких ђака (1991) Марије Клеут.

Нови Сад и српско грађанско песништво

Највећу, најдрагоценију и стилски најчистију песмарицу, оставио је Аврам Милетић, родом из Видина, који док је пише (1778–1781) ради као трговачки калфа у Новом Саду. Он је класик нашег грађанског песништва, а отпочиње са радом у тренутку када завршава шегртлук и постаје калфа, дакле, самостална личност, момак. Исписао је 129 песама у бележницу. Илија Огњановић Абуказем (рођ. у Новом Саду 1845, а преминуо у Будимпешти 1900)

 открио је и описао песмарицу Аврама Милетића, што је обележило зачетак озбиљнијих интерпретативних захвата у ткиво грађанске поезије. Истакнуто је да ју је писао деда Светозара Милетића (1826–1901).

Ваља најпре поменути новосадску Песмарицу I у четири готово идентична издања (1862, 1865, 1868. и 1870), а затим и издање Остојић-Ћоровићеве Српске грађанске лирике 18. века (1926) које је прво критичко издање ове поезије. Од 14 песмарица пронађених у заоставштини Тихомира Остојића, само две су познате и приступачне: песмарица Аврама Милетића која се чува међу раритемима у Библиотеци Матице српске у Новом Саду и збирка Николе и Павла Лукића, која се налази у Рукописном одељењу Матице српске у Новом Саду.

Љубавне песме су, према речима Младена Лесковца, психолошки најсложеније, најпуније мере, најшире скале. „Из монашких ћелија, професорских собичака и заптивених фишкалских канцеларија, Муза је сишла у бербернице, међу тезге, на вашар и пијацу, уз хуку и халабуку лумпераја и бидермајерског карасевдаха. Описује се лепота идеалне драгане, неприступачне девојке, идеала љубавнице, љубавника са мање скрупула, завист и љубавно страдање, несрећан и рачунски брак, помодарство“.

Срби из Бачке, грађани и занатлије -
акварел Јована Пачића, Сечењијева библиотека, Будимпешта

Топоси српског грађанског песништва, дакако су градови, попут Новог Сада, Арада, Темишвара, Сарајева, Сремских Карловаца, Беча, Сегедина, Вуковара, Земуна, Београда итд. Нови Сад спомиње се у више песама и то углавном оних које је записао Аврам Милетић. Будући да су синоними за „сâд“ – врт, башта, градина и сл, Нови Сад добио је ауру рајског места, што је посебно истакнуто стихом „Нема лепше о(д) Новога Сада, земљи(н) рај“. Такође, известан број љубавних песама рачуна са овим значењем, па Нови Сад постаје и метафора за девојачку башту, стециште благостања, љубави и родољубља. Српски грађански песник одушевљено пева енкомионе Новом Саду, лепоту његових девојака, али се не либи да испева и покоју сатиричну ноту о Новосађанима и Новосађанкама, обраћајући се персонификованом граду.

  

Примери песама

1.

Садих ружу насред Новог Сада,

Ој ружице, ој жалости моја,

Нит' те берем, нит' те другу дајем,

Јер се моје драго расердило,

Пак пролази покрај двора мога –

Као робље мимо турско гробље.

(бележење Вука Стефановића Караџића (до 1813), Архив САНУ, бр. 8552/263(4)

 

2.

Натраг, драги, натраг, куд хиташ тамо,

А гди ти је Ченеј, промисли само?

Нема лепше о(д) Новога Сада, земљи(н) рај,

Укорно је куда идеш близ' ченејски крај.

Стан', промисли, постој' драги, не хитај!

 

Пустиња је тамо, трава и поље,

Гди поете веле ти знаш боље.

За марву је само поље, бунар, извори,

Гди падају с вуком у тавној гори,

Гди причице поју, ехо говор(и).

 

Ено, драги, градска ц(а)р(с)ка палата,

Ено на све стране кулу о(д) злата,

Прима граде равни шанац при самој води,

Славни гра(д) са планином, са долом ходи,

Дунав дели пак мост, бродове своди.

 

Ах, можеш ли, драги, што зажелити

Што те неће овде развеселити?

(Г)ди ћеш сувим, по камену, драги, ходити,

С друштвом твојим лепо даме по(д) ноћ ловити,

Бал, музику, шпацир – препроводити?

 

Еда љубиш која тело не стеже,

Спре(д) и састраг едну прегачу веже,

С цванцигери и петаци плетене (к)осе,

Са шљоками измешане кошуље носе,

Што с вретени ходе, играју босе?

 

Кро(з) што, драги, тамо често о(т)ходиш,

Ах, и мене овде често оста(в)љаш?

Лићу сузе, ах жалостна, док ја не видим

Да се с тобом и ја овде кадгод премирим,

Уздисаћу донде докле не видим (...).

(Песмарица Аврама Милетића (1778-1781), бр. 79, стр. 72)

 

Цветај Нови Саду равну пољу бачком,

Под вармеђом славном унгари-мађарској.

Цвети изабрал јеси умилној слави,

Краљевској вароши, цесарској держав(и).

Ах, разум велики, које јест повладио,

И Нови Сад близ' града посадио,

Или ходиш горе, ил' ходи(ш) доле,

Ни гра(д) не знам рећи куд проћи боље.

Г(оспо)д(а)р(с)ке кћери на пен(џ)ере седе,

А за сваким оне по сокаци гледе.

С киме јесте рада беседити хоће,

На папиру белу она му нотира,

И у време кратко ш њиме профитира,

Јербо су учене свакој политики.

Ко(м)пламенте творе, немецки говоре,

А у штонту своме тому нису учене:

Читати и писати (х)арфе и минете

Могу показати у свакој досте.

Која не зна добро штити и писати,

Умилно се хоће она потужити,

И он(е) се хоћу со тим послужити.

Радост своју творе пак с другим говоре,

У шпацир проходе пак с драгим доходе,

Ко(м)плементе творе и с драгим говор(е),

Презенти се шаљу, тајне се јављају.

Когод што говори, они и не маре,

Баш до конца свога, докле не покваре.

(Песмарица Аврама Милетића (1778-1781), бр. 43, стр. 38-39)

 

Жене Српкиње из Бачке - акварел Јована Пачића,
Сечењијева библиотека, Будимпешта

3.

Ох, изрјадни Нови Саду,

Што с' по теби чини саде?

Где се калфе господарске,

А старије и не маре,

Г(оспо)дарске кћери просе,

И с тим себе сад поносе!

Како овде неки момак,

По имену Глиша Шишак,

Радонића бивши калфа,

И на свој штон не смотривши,

Узео себи ту свободу,

Знамениту с(е)рбску роду,

Јелену, деву младу,

Јединују в Новом Саду,

Себи жену изискати

И њојзи се муж назвати.

Који мисли бити цело

И овако почео дело:

Пре(д) другим се он хвалио,

Скоро свуда разгласио,

За персону исту ову,

Говорећи да га зову,

А овамо поручивао,

Кад је службу изискивао,

Обећава своју верност,

Их напратку њеном ревност,

Еда би се сподобио,

Намерење исполнио.

Ал' несрећом свакојако

Окрен(ул)о се наопако!

Хитро трчи Глиша Шишак,

Меште жене доби шипак.

Тако сирјеч они људи,

Који ходе како (л)уди,

И не мисле конац зело,

Који всјако красе дело.

И ти, дакле, Глишо Шишак,

Зашто с' тако био фришак,

Те налетао тако нагло?

Видиш своју хвалу јако,

Да с' посраман ку(д)го(д) ходиш

Да све лажеш што говори(ш);

Зашто ниси тајно чинил,

И то саде што си изнел'

Ни сам себе сије худни,

Или право рећи блудни,

Зашт' не узе огледало,

Да погледаш себе мало,

Па да видиш шта си најпре,

Да т' и твоја совје(с)т сатре.

Очи су ти ка' у свраке,

А ноге су као две штаке,

Уста су ти воденица,

На лажи фришак као птица.

Једним словом, лице твоје,

Подобије кинероз боје,

Браду имаш као јарац,

Уши ћулиш као магарац.

(Песмарица Аврама Милетића (1778-1781), бр. 48, стр. 42-43)

 

4.

(Х)иљада седам сто осамдесето.

Рождество зачињајет лето,

То о(д) днес аз возбужду,

Здешним места в Новом Саду,

А всује уж' неумолчо,

Нити о(д) днес ја претерно.

 

О превенчани ц(а)рју Б(о)же,

Који узрок бити може?

Куд ч(е)л(о)в(је)к сада позрит;

Всуду бедну жалост узрит'

Плачут стари, (п)лачут' млади,

И всја н(и)ње скорбјат ствари.

 

Натура се возмучајет,

И нас плачу возбуждајет.

Двадесетаго декемврија

Плачет цела Слав-Сербија.

(Песмарица Аврама Милетића (1778-1781), бр. 81, стр. 73)