Павел Јозеф Шафарик – или, у нашој ранијој, посрбљеној транскрипцији, Павле Јосиф Шафарик – био је словачки књижевник, историчар, етнограф, филолог и лингвиста, поред Добровског и Копитара, један од првих слависта и утемељивач славистике као научне дисциплине.
Рођен је у источној Словачкој, у малом месту Кобељарову, 13. маја 1795, у породици евангелистичког пастора и учитеља, код кога је и стекао прво образовање. По мајци Катарини Каресовој, био је и припадник нижег, сиромашног словачког племства. Гимназију је завршио у Рожњави и Добшини, а затим је похађао евангелистички лицеј у Кежмарку. Током студија, дружио се интензивно са чешким, пољским, српским и русинским студентима, развивши љубав према свим словенским језицима и народима. У Јени је студирао теологију, а затим радио као приватни тутор, пре одласка у Нови Сад 1819, где је радио као гимназијски директор и професор до 1833. године.
Тада одлази у Праг, где је наставио са научним радом, радећи и као управник Универзитетске библиотеке. Био је један од организатора Свесловенског конгреса у Прагу 1848. Пред крај живота, оболео је од депресије, праћене разним фобијама. Покушао је и самоубиство, скоком у Влтаву, маја 1860. године, а исте године, поднео је и оставку на место управника библиотеке, добивши од цара Фрање Јосифа својеручно потписан указ о пензионисању уз примања у износу дотадашње плате.
26. јуна 1861. преминуо је и сахрањен је на Евангелистичком гробљу Карлин, да би 1900. његови земни остаци били пренети на Олшанско, највеће прашко гробље. Његов надгробни споменик краси епитааф са цитатом на црквенословенском, из Јефимијине Похвалне песме кнезу Лазару: „В красних мира сего в’спитал са ести ет јуности својеје“.
Павел Јозеф
Шафарик и Нови Сад
Одбивши
да службује у протестантима несклоним срединама, Шафарик се 1819. године јавио
на конкурс за дирекотр и професора који је расписала тадашња Српска православна
велика гимназија у Новом Саду. Подневши, 4. априла 1819, захтев декану
Универзитета у Јени да му, због личних хитних потреба, буде додељено звање доктора
наука, иако докторску дисертацију није одбранио, Шафарик је, добивши тражену титулу,
већ на седници 8. маја исте године и званично проглашен за новог директора и
професора новосадске гимназије, са договором да до новембра исте године преузме
своју нову дужност.
Сматрајући
да ће међу Србима пронаћи неискварени и исконски заједнички прасловенски дух,
већ 15. септембра 1819, Шафарик је стигао у Нови Сад. О граду у који је стигао,
записао је одушевљено прве утиске: „Место Нови Сад је изванредно. Онај ко овде
долази, не може се довољно начудити откуда је овде та раскош, насељеност,
образованост. Поред града, импресионирала га је сама нова зграда гимназије, за
коју каже да је ,,прекрасна - такву још нисам видео“, те Фрушка Гора, ,,Српска
Света гора“, као и чињеница да ,,овде је гнездо Српства – а многи грађани имају
по примерак сваке српске књиге.“ У том духу, он бележи и своја првобитна
надања: ,,Ја слабо напредујем у српском језику, јер досад нисам имао нимало
слободна времена. Али се надам да ћу се за годину дана сасвим посрбити.“
По
доласку у Нови Сад, становао је у кући богатих и угледних Сервицких, а хранио
се, заједно са књижевником Милованом Видаковићем и још десетак пробраних
грађана, код гостионичара Максе Капамаџије.
Као
странца, евангелистичке вере, уз то и, са своје двадесет и четири године,
најмлађег члана колектива, новосадска Српска велика православна гимназија
устоличила је свог новог директора на свечаној седници 9. октобра 1819, о чему
је дописник (највероватније, Милован Видаковић) оставио белешку и у бечким Давидовићевим
Новинама Сербским.
Исти дописник, јавио се приликом свечаности уприличене поводом почетка нове школске године, али и усељења у нову гимназијску зграду, о Митровдану 1819, када је говор новог директора, одржан на латинском језику, оставио силан утисак на све слушаоце и уопште грађанство Новог Сада.
На перфектном латинском језику, млади директор
причао је о краткој историји и устројству гимназије, те о образовању омладине,
које мора да се модернизује и мења, посебно у словенским срединама. Не желевши
да школа буде сведена само на образовање и усавршавање разума, Шафарик се
заложио да ученици треба да буду васпитавани и морално, те да им се пружи целокупно
могуће и расположиво знање и из поља уметности, ради развијања естетских
осећања, која су на највеће и највеличанственије подухвате духа инспирисале све
народе кроз векове. „У знањима радимо много, у уметностима ништа, у моралу премало. Није довољно знати, треба
осећати, треба желети!“, беседио је Шафарик за говорницом, тек тада прешавши на
праву срж свога говора: на потребу највишег образовања и васпитања на властитом
језику, без којег нема напретка, а који је у Аустрији државно сузбијан и Словенима систематски онемогућаван. У ту
сврху, нови директор настојао је да унапреди дотад сиромашну библиотеку, заведе
катедру за српски језик и књижевност, као и завод за помоћ ученицима из сиромашнијих
породица, а већ је у новембру месецу исте године, у школски програм
инкорпорирао је цртање као предмет, као први корак у увођењу уметности у
наставну праксу.
У
самој школи, уз обавезе директора, Павел Јозеф Шафарик предавао је и класичну
књижевност ученицима тадашњег петог, а ученицима ондашњег шестог разреда, држао
је наставу из математике (алгебре и геометрије), физике, реторике и поезије.
Велику
подршку у своме раду, Шафарик је имао и у Лукијану Мушицком, јер му је
шишатовачки архимандрит на располагање ставио и целокупну своју личну
библиотеку, која је у научним истраживањима младом Словаку била од неизмерне
помоћи.
1821.
године, на инсистирање Тоше Стратимировића (1778-1832), синовца патријарха
српског Стефана Стратимировића, Шафарик је постао и лични тутор његовог сина Милоша, држећи му
приватну наставу, како у Новом Саду, тако и на породичном имању
Стратимировићевих у Кулпину. Као награду за ову службу, од богате српске
породице добио је на употребу део куће у Новом Саду, уз припадујућу послугу.
У
Новом Саду, Павел Шафарик се и оженио, 17. јуна 1822, деветнаестогодишњом Јулијом
Амброзу де Седен, девојком из словачке породице из Велике Кикинде, са којом ће у
наредним годинама изродити чак једанаесторо деце. Супруга великог слависте била
је родом из породице која је старином припадала нижем словачком племству, а и
сама је била љубитељка словенске културе и књижевности. Изванредно познавајући,
поред матерњег словачког, и српски, те чешки и руски језик, своме супруге била
је од велике помоћи у научном и књижевном раду. Ипак, иако у складном брачном
односу, од женидбе, креће период животних недаћа у дому Шафарикових, који
снажно обележавају константно побољевања обоје супружник, као и везане смрти тек
рођене и мале деце. Ненадане несреће, страшно су и душевно и телесно погодиле
великог научника, који искрено бележи: „Изгубио сам све оно што у животи за ме
беше драго и мило: нерви су ми растројени, душевне моћи опале, машта и ум
сасвим ме оставили; у цвету мога живота, у пуном јеку мушке снаге своје,
сломљен сам“.
Да
несрећа никад не наступа сама, потврдила је и порука из намесништва у Будиму,
којом се, од 26. маја 1824, забрањује протестантским свештеницима да буду на
јавним функцијама у школама. Директно погођен том одлуком, Шафарик је изгубио и
последњи елан за започети просветни рад.
Иако
је у нашој књижевној историографији готово цео век постојала заблуда – која се
и данас, нажалост, често наводи – да је, изгубивши место директора, Шафарик
запао и у финансијске недаће, већ Васа Стајић 1927. године дефинитивно је
разбио ове илузије, поткрепивши јасним доказима чињеницу да је Српска православна велика гимназија Шафарику исплаћивала, све време боравка у Новом Саду, како је
и договорено, директорску плату, нашавши намештенике да сам директорски посао
обављају про боно и про форме, док се у пракси ништа није променило у самим
Шафариковим пословним обавезама.
Својим
деловањем и саветима, Шафарик је утицао и на покретање часописа Сербска летопис, који је у Новом Саду
покренут и уређиван, а у Пешти штампан, 1824.
године.
У
Пешти 1826, из штампе је изашло и Шафариково животно дело, књига Историја словенских језика и књижевности
свих дијалеката (немачки „Geschichte der slawischen Sprache und Literatur
nach allen Mundarten“), која је Европи открила цео један „нови“, словенски књижевни
свет, те издигла аутора на пијадестал водећег слависте у свету.
И
друго значајно Шафариково дело, Geschichte der südslawischen Litteratur
(Историја књижевности јужних Словена), објављено постхумно 1864, за штампу је
било спремно већ у Новом Саду, а аутор му је накнадно у Прагу додао само
поједине библиографске одреднице.
Године
1826, боравећи у Новом Саду, Шафарик постаје дописни члан Ученог друштва из
Кракова (пољ. Towarzystwo Naukowe Krakowskie), а 1827. и члан Варшавског
друштва пријатеља науке (пољ. Towarzystwo Warszawskie Przyjaciół Nauk).
Прикупљајући
са свих страна вредан материјал за свој даљи рад, Шафарик се, полако, припремао
да напусти Србе. Због све жешћих и чешћих уплитања мађарских централних власти
у план и програм школа, Шафарик је гајио скепсу и у питању самог будућег рада и
опстанка школе на чијем је био челу.
Када
је, децембра 1832, стигла наредба да се у свим школама мора појачати и
интензивирати настава мађарског језик, Павелу Јозефу Шафарику пало је у
задужење да предаје овај предмет ученицима свих гимназијских разреда. Вођен и
овом новом неприликом, он је 22. децембра 1832. поднео оставку на место
директора и професора новосадске гимназије, а 6. априла наредне године заувек
напустио Нови Сад, у који више за живота није долазио.
Након
одласка из Новог Сада, публиковао је, у Пешти 1833, књигу Serbische Lesekörner oder historisch-kritische Beleuchtung der
serbischen Mundart (Српска читанка или историјско и критичко објашњење
српског народног језика), у којој је објаснио своје виђење карактера, порекла и
историјског развоја српског језика.
Slovanský národopis, објављен у
Прагу 1842, његово је по значају и домету друго дело, у којем даје покушај
целовитог приказа словенске етнографије, кроз основне податке о словенским
народима, насељима, језицима и етничким границама, са приказима на карти. Шафарик
у својим истраживањима долази до закључка да је ранији назив за све Словене био
јединствен и гласио Срби/Серби/Сораби, а још старији Илири. По њему, некадашњи
велики и јединствен словенски народ подељен је, кроз време и историјска
дешавања, на мања племена, од којих су само два, Срби и Лужички Срби, задржала своје
првобитно име.
Стефан Стефановић (1806-1828), новосадски песник, написао је Оду др Павлу Шафарику, објављену 1841. године у Бачкој Вили, у којој се захвалио свом професору како у своје, тако и у име свих његових српских поштовалаца.
Након смрти Павела Јозефа Шафарика, 1861. године, у новосадској гимназији посмртни говор одржао је Емил Чакра.
1927, књижицу Павле Јосиф Шафарик: Први директор и први професор српске новосадске гимназије публиковао је Васа Стајић,
а 1963, Матица српска издала је књигу П. Ј. Шафарик: (1795-1861) зборник чланака поводом 100-годишњице смрти.
1996, из штампе је изашао и зборник Павел
Јозеф Шафарик : живот и дело, који је објединио радове представљене на
научном скупу у Матици српској, Филозофском факултету и Гимназији "Јован
Јовановић Змај" у Новом Саду, одржаном 23. и 24. новембра 1995, а чији
уредници су били уредници Мирјана Д. Стефановић и Михал Харпањ.
И након смрти, Шафарик остаје једна од најживљих повезница Срба и Словака. Осим што Словачка заједница у свим својим насељима у Србији чува и обнавља сећање на свог великана, улице са његовим именом постоје и у многим местима широм Србије. У Новом Саду, у строгом центру града, постоји и данас Шафарикова улица, а у граду делује и Словачки културни центар Павел Јозеф Шафарик.
У Кулпину, у парку међу великанима који су обележили историју овог места, налази се и биста Павела Јозефа Шафарика.
Коментари
Постави коментар