МИЛОВАН ВИДАКОВИЋ (1780-1841): српски романсијер, песник, есејист. Родио се у Неминикућама, подно Космаја, да би у доба Кочине крајине (1788) – бежећи од турске освете – са породицом прешао у Срем. Школовање започиње у Иригу, а наставља га у сегединској гимназији: овде по први пут почиње да се издржава давањем приватних часова што ће му до краја живота остати главни извор прихода. Више гимназијско школовање потрајаће од 1801. на релацији Нови Сад-Темишвар, након чега 1807. уписује студије права у Кежмарку: у међувремену, 1805. године, новосадски књижар и издавач Дамјан Каулициј објављује му прво литерарно дело (религиозни еп Историја о прекрасном Јосифу).
У Кежмарку ће се поново обрети 1810. као приватни учитељ и ментор („дјетовоспитатељ“) младог Новосађанина Димитрија Шевића који се тамо школовао: те године публикује свој романескни првенац (Усамљени јуноша) а већ следеће Велимира и Босиљку, роман посвећен брату Емануила Јанковића, новосадском штампару Јовану Јанковићу (чија финансијска помоћ је и омогућила да поменути роман, један од најпопуларнијих које је Видаковић написао, буде објављен). Ускоро му излази први том најважнијег и поетички најкарактеристичнијег романа Љубомир у Јелисиуму (1814).
1817. постаје професор гимназије у Новом Саду (тада се звала Српска православна велика гимназија, а данас „Јован Јовановић Змај“) управо у време када Вук Караџић објављује веома негативну критику Љубомира у Јелисиуму у угледним и утицајним „Новинама србским“. Полемика која се потом наставља Видаковићевим одговором и која ће потрајати, може се сматрати првом тзв. Одбраном поезије у српској књижевности, односно афирмацијом слободне маште и аутономности уметничко-језичке фикције (за шта се бори славни романсијер). Што се професорског ангажмана тиче, Милован Видаковић га обавља савесно и компетентно, неретко по-стварујући нека своја поетичка уверења (русоовска, митско-историјска и т.д) кроз сам наставни процес: о томе су остале забележене многе анегдоте, тим пре што је за граждански“ Нови Сад онога доба много шта деловало сасвим неконвенционално. Важно је истаћи да је од 1819. директор ове гимназије познати европски слависта Павел Јозеф Шафарик, чија ће ерудиција и научни рад оставити трага и у делу нашег писца. 1824. године Милован Видаковић отпуштен је из гимназијске професорске службе "јер му је старојелинска (грчка) еротика била веома угодна" (како је Шафариково образложење парафразирао историчар Константин Јиречек), тачније-због (не) доказаних гласина да је барем са једним учеником имао најинтимније контакте. Штавише, Патронат гимназије и сам учени али строги директор дали су му рок од 48 сати да заувек напусти Нови Сад...
 |
| Фотографија старе зграде Велике српске православне гимназије у Новом Саду (1899) |
Од тада живео је углавном као приватни учитељ и васпитач у Темишвару, Сремским Карловцима, Кулпину (спахилуку породице Стратимировић-његов ученик тамо је и будући српски војсковођа из устанка 1848, генерал Ђорђе Стратимировић) и најзад у Будимешти, где је и преминуо 1841. Тих последњих шест година живота провео је као један од станара чувене будимске куће (и гостионице) „Код златног јелена“ чији је власник био стриц писца Јакова Игњатовића, такође Видаковићевог ученика који је у својим „Мемоарима“ оставио упечатљива сећања на лик и дело нашег славног романсијера.
Између 1810. и 1839. године објавио је десетак романа које одликују предромантичарска сентиментална осећајност (исказана пре свега у љубавно-пикарској фабули), средњовековна историјска тематика, русоовски култ природе, фантастика по узору на енглески готски роман и српску фолклорну традицију, те филозофија Просветитељства (Бог схваћен као природа, вера у човеков разум и знање и т.д). Савременик Валтера Скота али и Гетеа, попут аутора Фауста и сам је написао четири религиозно-филозофска спева, такође веома популарна код читалачке публике.
У Новом Саду данас постоји улица са његовим именом, у ужем центру града.
Коментари
Постави коментар