Срђан Орсић: Емануил Јанковић и Нови Сад

 

Савременик и пријатељ Доситеја Обрадовића, културни прегалац и природњак, писац, преводилац, књижар и издавач, Емануил Јанковић (1758-1791), први је писац трактата из физике међу Србима, те први творац тзв. посрба, драма узиманих из тада актуелне књижевне продукције других европских народа и адаптираних на српском језику, у српском стилу и духу.

Школовао се у родном граду, а на Универзитету у Халеу похађао Медицински факултет. Поред српског, знао је немачки, мађарски, француски, италијански, латински, грчки, руско-словенски, па чак и хебрејски језик. Пропутовао је Европу, боравивши у Италији, Француској, Немачкој, на Алпама, па чак и у Цариграду. Био је члан Природњачког друштва у Халеу, а позван је био и да преузме природњачку катедру на Академији у Шклову. Штампарски и књиговезачки занат изучио је у Прагу.

Бавећи се књижевним, научним и публицистичким радом, за непуних шест година, од 1786. до 1791, оставио је великог трага у нашој култури. Аутор је научног дела Физическое сочиненије о исушенију и разделенију воде у воздух и изјасненије разливанија воде из воздуха на земљу (Лајпциг, 1787) 

и биографије Описаније живота и хероических дјел цесаро-краљевскога фелд маршала од Лаудон (Беч, 1788), те посрба Трговци (са италијанског посрбљено дело Карла Голдонија, Лајпциг, 1787), 

Зао отац и неваљао син или Родитељи учите вашу децу познавати (посрба дела немачког писца Франца Старка, Лајпциг, 1789)

 и Благодарни син – сеоска весела игра у једном дјејствију (по делу Јохана Јакоба Енгела, Лајпциг, 1789).

Доневши из Лајпцига 1789.у Нови Сад прву штампарију, Емануил Јанковић отворио је и прву модерну европску књижару међу Србима, обновивши, након дугог дисконтинуитета, српско штампарство и књижарство у правом смислу. Преминуо је, на путу из Новог Сада у Беч, у Суботици, 1791. године.

Емануил Јанковић и Нови Сад

Иако по животу и раду Новосађани, родитељи Емануила Јанковића пореклом су Херцеговци. Отац, Сава Јанковић, био је родом из околине Мостара, из Биоградака недалеко Љутог дола, а у Нови Сад је стигао као трговац, живећи и радећи пре тога у Дубровнику, Ријеци и Сарајеву. Мајка, Сара Милорадовић, пореклом је из из породице Храбрена-Милорадовића из околине Мостара, која је била међу ктиторима манастира Житомислић и која је изнедрила и Михајла Милорадовића (1771-1825), руског генерала који се истакао у Наполеоновим ратовима. У  Новом Саду, у првој половини 1745, склопљен је брак у којем је рођена једна кћерка, Јелисавета, те петорица синова: Јован, Гаврил, Василије, Емануил и Петар. Сава Јанковић био је, до пред крај живота, вредан пословни човек, који је стекао за живота значајан иметак и углед у друштву, омогућивши потомству безбрижно одрастање и младост. У дому Јанковића, као и у породици Милорадовића, прикупљане су и брижно чуване старине, а оба дома имала су, за оно време, и импресивне библиотеке, са књигама на српском, али и страним језицима.  

Емануил Јанковић завршио је у родном граду дефинитивно основну, а по неким мишљењима, и средњу школу, да би, уз претпоставке о образовању у Лајпцигу, Пешти, Прагу, Бечу и Јени, дефинитвно било познато да је 1786. уписао студије медицине у Халеу.

Године 1787, Јанковић је основао позоришну трупу, са којом је, у двогодишњем периоду, извео низ представа, у Новом Саду и Величком Бечкереку.

Објавивши (у првом делу текста поменута) своја књижевна и научна дела, те одбивши позив да отпутује у Шклов и преузме природњачку катедру на Војној академији, а немогавши, забраном власти, да отпутује у Београду и тамо оснује штампарију и књижару, Емануил Јанковић је личној срећи  ,,претпоставио срећу своје отаџбине“, те је решио да се, средином 1789, врати у Нови Сад. 

У родном граду, уз подршку народа и митрополита Стратимировића, али и проблеме које му је стварао привилеговани дворски штампар Курцбек из Беча, Јанковић отвара и прву штампарију. Набавивши  у Лајпцигу штампарску пресу, набавља и ћирилска слова, грађанска и црквена, али му се не одобрава штампање српских и румунских књига, јер на исте има, у двадесетогодишњем периоду, тапију поменути Курцбек.

Ипак, основавши штампарију, Јанковић 2. јуна 1790. отвара и књижару, те издаје и богато опремљен и илустрован опсежан каталог књига, по свему налик на најотменија издања оновремене Европе. Поред самих књига и часописа на немачком и француском језику, трговао је и картама и атласима, те бакрорезима, сликама, репродукцијама, писаћим прибором и музикалијама. Књижара је нудила дела Сервантеса, Декарта, Волтера, Русоа, Еразма Ротердамског, у оргигиналу и немачким  и француским преводима.

У жељи да свој новоосновани завод унапреди и омогући му раст, развој и напредак на тржишту, Емануил Јанковић пише представке магистрату, жупанији, државним властима, па и самом цару у Бечу. У покушају споразума са Курцбеком, посредовао је и Доситеј Обрадовић, али до договора није дошло, и бечки монополиста био је основни кривац за стагнацију племените замисли првог новосадског штампара. У жељи за просвећивањем српског народа, Јанковић је, по једној денунцијацији пристиглој у Беч, а чуваној у Патријаршијској архиви у Сремским Карловцима, штампао и лист „двема азбукама“, упркос забранама, за који се испоставило да је био само штампарски оглед, послан Темишварском сабору на преглед, који се временом, иако је био сачуван, нетрагом изгубио.

Након изненадне смрти, која га је на путу затекла у Суботици, 23. септембра 1791, Емануил Јанковић сахрањен је у граду на северу Бачке, а дотадашњи књижарски  и штампарски посао преузела су његова браћа, Јован и Петар. Тек године 1836, братанац Павле Јовановић добио је и званичну дозволу за издавање српских књига.

Штампарија и књижара Емануила Јанковића налазила се у најстаријој сачуваној новосадској спратној грађевини, кући „код Белог лава“, која и данас постоји, на углу Дунавске и Змај-Јовине улице. Више пута мењајућу своју намену, локали у овом здању нису у 20. и 21. веку пренамањени својој првобитној књижарско-издавачкој намери.

У Новом Саду, улица на граници Видовданског насеља и Малог Београда, паралелна са Темеринском, носи назив по Емануилу Јанковићу.

Потомака ове знамените породице данас у Новом Саду нема, али издавачка и књижарска традиција, како нашег града, тако и целе наше културе, извире из дела ових знаменитих Новосађана.