Бранислав Чурчов: Стефан Стефановић и Нови Сад

 

Стефан Стефановић (Нови Сад, 1807 – Нови Сад, 1828). Српски књижевник с почетка 19. столећа. Живео је и стварао у Новом Саду и у Пешти.

Рођен је 1807. као син Николе, кабаничара родом из Ирига, и мајке Јелисавете (рођ. Димитријевић), у некадашњој Хлебарској улици (данас: Милетићева улица бр. 23). 

Нови Сад, улица Милетићева 23, ових дана

У Новом Саду завршио је основну школу и шест разреда гимназије. Студирао је филозофију у Пешти, права у Јегру и Пешти, и најпосле техничке студије. У доба када је он студирао у Пешти, у њој су студирали и Јован Хаџић, Јован Стерија Поповић, Јован Рајић Млађи, Лазар Лазаревић, Тодор Павловић, Константин Пејчић и Људевит Гај, а у гимназији су му професори били Павле Шафарик и Ђорђе Магарашевић.

Умро је 1828. од туберкулозе у Новом Саду. Сахрањен је у породичној гробници под северним вратима Светоуспенске цркве у Новом Саду. Плочу на његовом гробу је 1894. поставила његова сестра „Софија удов. Бокшан / рођ. Стевановић“. 

На северном зиду цркве малу плочу „Стевану Стевановићу, драмском песнику“ поставила је 1895. Матица српска. 

А 1961. на згради у Милетићевој улици бр. 23 поставили су Матица српска и Српско народно позориште спомен-плочу од бронзе, рад вајара Јована Солдатовића.

Најзначајније завршено дело Стефана Стефановића је трагедија „Смрт Уроша V“, која се сматра првом модерном оригиналном српском историјском драмом. Ова трагедија заснива се на народном предању о убиству последњег владара из лозе Немањића. 

Писац се највероватније надахнуо Историјом Јована Рајића, која у одређеној мери почива и на народном предању. У корист ове претпоставке може сведочити и сумња да је Стефан Стефановић био и власник примерка Рајићеве Историје (разних славенских народов најпаче Болгар, Хорватов и Сербов. Част 1) на основу потписа „Стефан Стефанович“ на насловној страни примерка који се чува у БМС под сигнатуром РТкСр II 332/1.

Написао неколико ода које су објављене у Сербском летопису и постхумно у Бачкој вили. Међу одама најпознатија је ода Вуку Караџићу коју му је Георгије Магарашевић објавио у Сербском летопису новим правописом, иако он тад није био прихваћен у Матици и Летопису. „Смрт Уроша V“ исто је написана Вуковим правописом. Смрт га је спречила да доврши писање трагедије Стефан Дечански.

Драма „Смрт Уроша V“ први пут је била приказана октобра 1825. у Новом Саду, у Крајнеровом театру у улици Беле лађе (данас: Његошева). Режирао ју је Атанасије Николић, тада „управитељ Графическе школе“. Драму су изводили ученици Српске гимназије, а главне улоге тумачили су пријатељи Стефана Стефановића, угледни млади интелектуалци: Лазар Лазаревић, правник и књижевник, Коста Николић, правник (лик Уроша), Атанасије Николић (лик Вукашина). А сам Стефан Стефановић играо је Марка Краљевића. Представа је играна три пута узастопно због великог одушевљења публике. Међутим, митрополит Стефан Стратимировић тражио је од Угарског намесништва у Будиму да забрани приказивање драме због тога што је живот калуђера приказан у лошем светлу. Заузимањем Новосађана забрана је укинута, и од тог времена драма је играна у српским позориштима у Новом Саду и Београду. Први пут као засебна књига драма „Смрт Уроша V“ штампана је 1840. у Будиму, „издана трошком Константина Каулиција, Новосадског Књигопродавца“.

Потоња издања:

 

Смрт Уроша Петог, Београд, 1864.

Смрт Уроша Петог, Нови Сад, 1928, (обрада Р. Одавића).

Смрт Уроша Петог, „Просвета“, Београд, 1951, (припремио за штампу Божидар Ковачевић).

„Смрт Уроша Петог“, Старији драмски писци, Српска књижевност у сто књига, књ. 50, Нови Сад – Београд, 1972, стр. 39–200.

 

Осим спомен плоча, у Новом Саду постоји и Улица Стефана Стефановића, 

у коју се улази из Шафарикове; 

први део улива се у Улицу Арсе Теодоровића, па се из ње други део наставља до Стевана Сремца.

Литература:

 

Бошко Петровић, Нови Сад, Матица српска,  Нови Сад, 1987.

 

Енциклопедија Новог Сада. Књ. 26, Сре-Сто, Новосадски клуб : Градска библиотека, Нови Сад, 2005.

 

Милорад Грујић, Водич кроз Нови Сад и околину, Прометеј, Нови Сад, 2004.

 

Почеци српске драме, приредио Властимир Ерчић, Нолит, Београд, 1987.

 

Старији драмски писци, Матица српска, Нови Сад, 1972.