Тијана Николић: Константин Маринковић и Нови Сад

 

Константин Маринковић (? 1784 – Нови Сад, 6. V 1844) био је угледни новосадски парох, од 1807. године, и професор у Новосадској гимназији. Био је и члан Бачке конзисторије (црквеног суда). Његова породична кућа изгорела је у маџарском бомбардовању Новог Сада 12. јуна 1849. године, а налазила се у данашњој Дунавској улици. Његово најпознатије дело јесте религиозни еп Плач Рахили или избиение младенцов, на повеление Ирода цара Јудејскога, први пут штампан у Будиму 1808. године, затим у Београду 1856. Објавио је и Толкованије свјашених ебаггелији I-II, штампано у Новом Саду 1839-1841. Писао је песме, надгробна слова/беседе (око 800) и превео је с немачког Откровение Америки I, Ј. Х. Кампеа, штампано у Будиму 1809. Био је један од највећих дародаваца библиотеке Новосадске гимназије, а 1832. је поклонио виноград болници у Петроварадину. Сахрањен је у порти некадашње Јовановске цркве (Житни трг у Новом Саду).

Константин Маринковић школовање започиње у католичкој Краљевској  гимназији у Новом Саду (прва два разреда), а потом похађа Архигимназију у Будиму, да би VII и VIII разред свршио у протестантској гимназији у Кежмарку. Даље школовање наставио је у Богословији у Сремским Карловцима.

Служећи као ђакон проводи непуних годину дана у Осијеку (1805). Дужност парохијалног свештеника у новосадској Саборној цркви преузео је у септембру 1807. године. Годину дана касније, 1808. године објављује религиозни еп Плач Рахили или избиение младенцов, на повеление Ирода цара Јудејскога, штампан у Будиму (друго издање објављено је у Београду 1856. године). 

Преводи са немачког и објављује тада веома популарно дело Ј. Х. Кампеа Откровеније Америки (1809).

Предавао је веронауку у Новосадској гимназији. Многе генерације новосадских основаца и гимназијалаца упамтиле су га као даровитог професора веронауке. Приликом велике свечаности у Новосадској гимназији, која је у јесен 1819. постала потпуна добивши шести разред, одржао је надахнут говор под насловом Премудрост созда себје дом. По налогу Патроната гимназије, обављао је и одговорну дужност ексхортатора, односно духовног саветника и васпитача ђака. Иако се са места гимназијског катихете формално повукао 1834. године, дужност ексхортатора је обављао све до смрти.

Био је дугогодишњи члан и председник Конзисторије Епархије бачке (црквеног суда). Пријатељи и суграђани су га волели због његове духовности, која га није напуштала чак ни приликом вођења парница над епархијским црквеним судом.

 Константин Маринковић је био један од највећих дародаваца библиотеке Новосадске гимназије, а 1832. је поклонио виноград болници у Петроварадину. Његова кућа налазила се у данашњој Дунавској улици, изгорела је у мађарском бомбардовању Новог Сада 12. јуна 1849. године. О његовој супрузи готово да нема никаквих података, познато је само да је сахрањена код новосадске Јовановске цркве, а претпоставља се да је преминула 1841. године. Константин Маринковић је имао шесторо деце: три ћерке (Анастасија, Јулијана и Христина) и четири сина (Максим, Вук, Димитрије и рано преминули Павле).

Анастасија је била удата за свештеника Василија Ракића, убрзо после венчања преселили су се у Бачко Петрово Село. У вези са њом постоји податак да је незадовољна наследством које јој је припало након очеве смрти, Анастасија покушала да обори поп Костин тестамент пред новосадским Магистратом. Захваљујући новој погодби са браћом, поступак је брзо био окончан.

Након преране смрти најмлађе Христине (1833), удате за трговца Петра Павловића, Константин Маринковић преузео је бригу о унуци Марији.

Први син Максим држао је велику трговину мешовите робе у породичној кући. Револуција из 1848. га је довела до ивице материјалне пропасти, умро је непосредно пре бомбардовања града (1849). Вук Маринковић је био угледни новосадски лекар и професор физике на београдском Лицеју (1849-1859). 

Димитрије је био обућар, умро је у 37. години, а међу Новосађанима је остао упамћен као ,,црна овца’’ породице Маринковић. Обично се враћао из кафане у време када је поп Коста полазио на јутарње богослужење.

 Данас је познат податак да је Константин Маринковић прадеда, по мајци, великог српског научника Слободана Јовановића. Максимова ћерка Јелена удала се 1868. године за новинара новосадске Заставе Владимира Јовановића који је, због сукоба са режимом Обреновића, пребегао из Србије у Нови Сад. Због тога је Слободан Јовановић и рођен у Новом Саду (1869).

Песничко дело Константина Маринковића Плач Рахили (Рахилин плач) припада вредносном врху српског предромантичарског песништва. Међутим, упркос изузетном уметничком значају наведеног поетско-епског остварења, поп Коста је својим суграђанима био много познатији као аутор пажљиво срочених надгробних беседа (саставио их је око 800, а намеравао је и да их штампа). Пред крај живота објавио је своје најобимније дело, теолошко-дидактички спис Толкованије свјаштених евангелиј (1839-1841). 

Сахрањен је, према сопственој жељи, у порти новосадске Јовановске цркве која је срушена 1921. године и на њеном месту, месту старог гробља, изграђена је житна пијаца, данас новосадска улица – Житни трг.

Остаци Светојованског гробља

Литература:

 

Константин Маринковић, Плач Рахили, приредили Сава Дамјанов и Радослав Ераковић, Матица српска, Нови Сад, 2015. 

 

Лексикон писаца Југославије, IV том, М-Њ, Матица српска, Нови Сад, 1997, 113-114. стр. 

 

Радослав Ераковић, Религиозни еп српског предромантизма, Матица српска, Нови Сад, 2008.

 

Сава Дамјанов, Корени модерне српске фантастике, Матица српска, Нови Сад, 1988.