Јован Рајић




Поред Доситеја Обрадовића и Захарије Орфелина, Јован Рајић је свакако најзначајнија личност српске културе 18. века. Архимандрит, историчар, књижевник, теолог и педагог, Јован Рајић рођен је у Сремским Карловцима, 11. новембра 1726. године. По оцу Радивоју Јанковићу, који је носио надимак Раја Видинац јер је пореклом био из Видина у данашњој Бугарској, наш великан је добио презиме. У родном месту, школовао се код учитеља Петра Рајковића, а потом је био и ученик у школи Емануила Козачинског. Рајић је био један од ученика који су учествовали у извођењу Траедокомедије, дела Козачинског којег је млади Јован још тада преписао да би га сачувао у властитој библиотеци, а потом и пола века касније прерадио и објавио. Школовао се потом у Бечу и Шопрону да би, преко Беча и Вроцлава, стигао до Кијева, где је био студент при Кијевско-могилијанској духовној академији. Након трогодишњег школовања у којем је, по сачуваним сведочанствима, био увек међу најбољима, отишао је у Москву. Након повратка у завичај, вратио се поново и у Кијев, са намером да добије путну дозволу за Цариград, да би преко Пољске, Влашке и Молдавије стигао на Свету Гору. Након новог повратка у завичај, постаје прво професор 1759. у Латинској школи у Сремским Карловцима, а потом и управник исте школе. Године 1762, прешао је у Темишвар, на двор владике Вићентија Јовановића Видака, где је радио као професор будућим богословима. На позив епископа Мојсеја Путника, 1764. стиже у Нови Сад и постаје професор богословских наука. Одбивши 1770. понуду митрополита Јована Ђорђевића да пређе у Беч и буде свештеник Цркве светог Ђорђа и коректор у Курцбековој штампарији, 1772. се замонашио у манастиру Ковиљ, у којем је провео, у промењивим приликама и положајима у црквеној хијерархији, ало и у приљежном раду, време све до своје смрти. Његово најпознатије историографско дело је Историја словенских народа (Историја разних народов, наипаче Болгар, Хорватов и Сербов), објављено у Бечу 1794/1795. 



Рајићев књижевнички опус обухвата педесетак лирских песама насталих у периоду између 1758. и 1774. године, епско песничко дело Бој змаја с орлови (Беч 1791), 



драму у стиховима Трагедија сирјеч печалнаје повјест о смерти последњего царја серпскаго Уроша петаго и о паденији серпскаго царства (Будим 1798) 



и збирку прича преведених са немачког језика под насловм Цветник (Будим 1802). 11. децембра 1801. године, Јован Рајић преминуо је у манастиру Ковиљ, где је сахрањен и где и данас почива.

Јован Рајић и Нови Сад

Учени Рајић, како је цело осамнаестовековно српство с поштовањем и правом знало и звало једног од најобразованијег међу њима, дошао је у Нови Сад из Темишвара, на позив епископа Мојсеја Путника, почетком пролећа 1764. године. Оставивши ангажман при Богословији на владичанском двору у Темишвару, Јован Рајић је у Новом Саду постао професор богословских наука, спремајући будуће богослове у школи и на курсевима које је Митрополија организовала.



За време свог професорског рада у Српској Атини, Јован Рајић је написао и јавности представио велики број својих пригодних песама. Пишући поводом Божића, Васкрса, обележавања значајних светаца и повода, те рецитујући своја дела јавно у црквама, јавним установама и приватним домовима, Рајић је међу новосадским грађанством стекао велики углед и поштовање.

У време његовог боравка у Новом Саду, Рајић је писао и публиковао своја ауторска дела и преводе. Поред књижевности, његове теме биле су и теолошке и астрономске. У Венецији 1764. године, у штамаприји Димитрија Теодосија, штампан је Рајићев превод Слова о грешном человјеку Гедеона Криновског. Наредне, 1765. године, објављен је превод дела Исправљеније грешника духом крепости, а 1769. године, пратећи на небу појаву комете голим оком и телескопом, Рајић је о овој астрономској појави написао Астрологическоје писаније о кометах и својствах техже, критикујући у њему у просветитељском духу сујеверје.

 Ипак, готово све време боравка у Новом Саду, тема којом је био опседнут и на којој је највише радио Јован Рајић била је историја, сакупљена у његовом четворотоммном делу Историја разних славенских народов, најпаче Болгаар, Хорватов и Сербов. Иако је рад на овом обимном и захтевном делу завршен још 1768. године, оно је, због цензуре, публиковано тек 1794. и 1795. у Бечу.

Што се књижевног рада тиче, најзначајнија Рајићева новосадска дела су његове помињане бројне песме. Међу њима, поред оних изговорених о Васкрсу 1767. и 1768. године, свакако се истиче најпопуларнија и у разним варијантама у рукописним песмарицама 18. и 19. века најприсутнија Рајићева песма, Кант о воспоминанији смрти. Ова песма настала је, како издање из Будима из 1814. године сведочи, у Новом Саду 1766. године, када је њоме Рајић хтео да у тешком животном тренутку ободри пријатеља.

Поред ове песме, најинтересантнија је песма Стихи на(д)гробнија, који у своме поднаслову крију целу једну до краја неистражену причу. Наиме, песма која је пронађена у аутографу на последњој страници Рајићеве Реторике и објављена 1878. године, у свом поднаслову детаљно елаборира и свој повод, својом локализацијом: говорени в Соборној Цркви новосадској при погребнији возљубљенаго сина мојего Јефтимија Рајића почившаго септемврија 30. 1776. года. Да ли је овде поменути Јефтимије Рајић заиста биолошки син Јованов, што би нас навело на закључак како је оновремени новосадски професор богословије пре ступања у монашки чин морао онда у нашем граду имати и породицу, супругу и бар овог једног потомка, или је реч о његовом ученику или можда младом рођаку истога презимена, остаје – бар за сада! – за нашу књижевну историографију тајна. Сасвим ново светло одбијања преласка у царствујушчу Вијену, где је Рајића митрополит Јован Ђорђевић 1770. звао да дође и преузме престижно и тада општежељено место пароха Цркве светог Ђорђа и истовремено и позицију коректора у Курцбековој штампарији, баца податак о потенцијалној најужој породици која је са Рајићем живела и без свог најмлађег члана остала недавно пре тога у Новом Сад. Такође, и мотивација за остављање градског живота и професорске катедре, те добровољног преласка у манастир Ковиљ 1772. године, овом песмом и подацима из ње још више добија на важности.

Новосадски дани Јована Рајића завршени су 1772. године, када је написао прву верзију тестамента и замонашио се у манастру Ковиљ. Током неколико недеља, његова трансформација у монаха у потпуности је завршена: прво је 12. маја 1772. четрдесетшестогодишњи Јован Рајић пострижен, потом рукоположен за ђакона, а затим и изабран за игумана манастира, те одмах потом произведен и у чин архимандрита.

Након више од четврт века живота и рада у Ковиљу, 1800. године Јован Рајић сачинио је свој нови тестамент и попис своје библиотеке, да би годину дана потом преминуо.

Димитрије Руварац забележио је како је, према сачуваним сведочењима манастирске братије, Јован Рајић сам себи одслужио самртно опело и тихо преминуо у сну.

Сахрањен је у манастирској цркви Светих арханђела, где је тек 1891. године постављена камена надгробна плоча, израђена у Новом Саду, са епитафоом који је саставио Александар Сандић, српски филозoф, филолог, историчар, књижевник, културни радник, политичар, између осталог и aутop Xимнe Светoм Сави. На надгробној плочи и данас стој речи: „Овде леже кости Јована Рајића, учитеља богословља, бранича православља, великога књижевника српског.”

У Новом Саду, у Јовановском крају, постоји улица Архимандрита Јована Рајића.


Песме Јована Рајића

Кант
О воспоминанији смрти

I
Koљ жестока, неумитна.
Смрт грознаја неумилна,
всех равно влечет,
косоју сечет
земнородних.
Лишајет зениц,
повргајет ниц
пресилних.

II
Не страшитсја она власти,
не борут ју људеј страсти,
цареј, велможеј,
нишчих и књазеј
истребљајет.
Јединим взором
в јављеи скором
одводит.

III
Ни свјаштених штадит глави
ниже седин, ниже слави
молби не слишит,
даров не смотрит,
подајемих.
Но спеших на суд
и одложит труд
вес земни.

IV
Вострепешчет пред њеј умни,
и останет как безумни,
уста умолкнут,
мисли ишчезнут
високија.
Как поведет тех,
одлучив од всех,
в мрачни гроб.

V
Војин храбри, и пресилни
Беден стојит и умилни,
оружје поврг,
и на земљу лег
нечувствени.
За смрћу ступат,
мир сеј остављат,
принужден.

VI
Ниже штадит јуних цвета,
ниже малих детеј лета,
отроча нежно,
ведет приљежно,
за собоју.
Во всех људеј дом,
погребајет в том
незрел плод.

VII
Но кто јеја гроз избежит,
зане всем нам смрт предлежит:
совест чистаја,
права, свјатаја,
не борит сја.
Она једина
јест нередима
од стрел јеја.

(Напомена: уз десни руб странице, са леве стране текста, поред сваке строфе налазе се и речи које, заједно преписане, творе ову реченицу: Опште всем/ Цар и власти/ Духовенство все/ Учени вси/ Војинство все/ Јуност и дети/ Совест не бојити сја)


Стихи на(д)гробнија
Которија говорени в соборној Цркви новосадској при погребенији возљубљенаго сина мојего Јефтимија Рајића почившаго септемврија 30. 1766. года.

Школноје к умрејшему привјетствије
Скрбноје позориште ниње изјави сја,
јегда друг наш Јефимиј од нас удаљи сја.
Отиде! Ах, отиде, в небеснија школи.
Мудрости началника навикат и воли.
Ми же крајним привјетом сим јего целујем.
Се в знаменије братској љубови восписујем,
почивај, о Господе, друже наш школски,
жизањ ти вечна да будет с ангелскими лики.

Од лица умрејшаго проштеније
Что стојите братије земљи мја одајте,
бреноје телце моје гробчину предајте.
Но, прежде простит сја с вами подобајет,
ден бо, час и минута последња настајет.
Простите мја школници дружино избрана,
и познајте мја свише свише у школу позвана,
ја ужс вами на земљи, учит сја не буду,
когда в Христе всја вижу и при њем пребуду.
Прости и ти Бабуша слатки и љубими,
прости твојег Милана, прости срдобољни,
ја немало оскрбих дух твој препокојни,
что од објатија твојих часок нечајани
отрже мја на веки в селенија неба,
где стану насиштат сја ангелскаго хлеба.
Познај со сим Бабуша что ја Христу милшији,
и не скрби ово мње но в сем буд тишији,
виж о крст стојаштији пример воспримити
и ускоју стезеју шествоват начните.

На Воскрсеније 1767.

Не тол сама собоју Весна јест прекрасна,
ниже по зимје мрачној тврд небесе јасна,
ниже прорастајуштих трав взор јест пријатен
ни птиц слаткопојуштих глас удобовњатен.
Кољ славна, кољ прекрасна Весна нам бивајет,
когда Христос од гроба взор свој појављајет.
Зане ми вси греховним хладом околели,
и живност душевнују греха потерали.
Но, приспе нам торжество веселија полно,
торжество преславноје и радостотворно.
Узи растрзаша с демонов пленици,
врата сакрушиша с адскија темници,
свет возсија праведним на свободу званим,
дарова сја благодат во Христе изабраним.
Тјем славјаште ми Христа по премногу хвалим,
за милост, за штедроти јему благодарим.
И благодарјаште вси умилно взивајем
искрена желанија јему возсиљајем
да укрепит и снадбит вашују свјатињу,
мнгололетно уживат јего благостињу.

Во Воскрсеније Христово
1768. в Новом Садје, марта 30.

Хоризонт свој остав светило прекрасно
сокривајуште од нас лице своје јасно
когда оно заходит в подземнија клети,
всје к покој што влечет и преставит пјети
велит птицам небесним, к тому ж' темнотоју
покривајте круг земни, но внов теплотоју
нахгревајет всаку твар востав с ложа рано
возбуждет тијажде к делам својим равно.

Теченије таково творит непрестано,
од дна на ден до века. Но се нечто страно:
солнце наше мислено ко западу спешит,
под хоризонт свој зајде јако да утешит
желајуштих свет јего видети усрдно
и жаром нагрети сја всегда всељубезно.

Необично что оно три дни пребивало
под хоризонтом земним и аки поспало
од многих трудов својих что за нас подњало,
в одишку зашед своју мало почивало.
Се днес светло восходит всју тврд просвештаја,
по всују благодатни лучи испуштаја,
прогнани вси облаци бегут с подсолнечној
и аки в пропасти затворени вечној.

Туча, лед, снег, иниј в конец растајали,
котори много лет на земљи стојали.
Тем солнцем пресветлим сим – и радостотворним,
поздравише лице твоје срцем непритворним.

Умом, духом, јазиком, вси тебја желајем
просвјаштенија луч сиј и тако вјештајем.
Да вознесет оно тја јако птенца орла,
бистро смотрет очима когда јего воља.

По множајших здје летех будет извољела
видет јего красоту од тебја смотрјела.
Но ти живи много лет дондеж сија придут,
и дни благословени на до сиј да снидут.

Литература:
     
Димитрије Руварац, Архимандрит Јован Рајић, Сремски Карловци, 1901.
Никола Радојчић, Српски историчар Јован Рајић, Београд, 1952.
Милорад Павић, Историја српске књижевности 2: Барок, Београд, 1991.
Марта Фрајнд, Јован Рајић: Живот и дело, Београд, 1997.
Јован Рајић: Историчар, песник и црквени великодостојник, Зборник радова са научног скупа, уредник Чедомир Попов, Нови Сад, 2002.
Јован Рајић, Историја словенских народа, Књ. 1-4, Нови Сад, 2002.
Васа Стајић, Новосадске биографије, Књ.1-4, Нови Сад, 2002.
Драгана Грбић, Јован Рајић: књижевноисторијски портрет, у Годишњак Филолошког факултета Универзитета у Београду, год. 3 (2007), стр. 91-154.
Јован Рајић, Бој змаја с орлови, приредила Мирјана Д. Стефановић, Београд, 2008.   
Јеротеј Рачанин, Јован Рајић, Михајло Максимовић, приредили Томислав Јовановић, Драгана Грбић, Мирјана Д. Стефановић, Нови Сад, 2017.  

Коментари