Захарија Орфелин



Поред Доситеја Обрадовића и Јована Рајића, Орфелин је свакако најзначајнија личност српске културе 18. века. Истакнути српски просветитељ, књижевник, историчар, бакрорезац, гравер и калиграф, рођен је у Вуковару, 1726. године. Живео је и радио у Вуковару, Новом Саду, Сремским Карловцима, Темишвару, Венецији, Бечу, Пакрацу, те у фрушкогорским манастирима Беочин, Гргетег и Велика Ремета. Његова најпознатија дела су Поздрав Мојсеју Путнику (1757), песме Плач Сербији (1762) и Мелодија к пролећу (1764), часопис Славено-сербски магазин (1768), Житије Петра Великог (1772), Искусни подрумар (1783) и Вечни календар (1783). Преминуо је на Сајлову код Новог Сада, 19. јануара 1785.

Захарија Орфелин и Нови Сад

Стекавши образовање у школи кијевског учитеља Тимофеја Левандовског у родном граду и приљежним самосталним радом, у којем је стекао знања из разних наука и језика, те научио, поред матерњег, латински, немачки, француски и руски језик,  Орфелин је у Нови Сад дошао са двадесет и једном годином, 1747. године, запосливши се као учитељ у Словенској школи. Ова школа налазила се на истом месту где и Латинско-словенска школа епископа Висариона Павловића, што је младом учитељу омогућило да у одабраном ученом друштву, уз Дионисија Новаковића (1705-1767), стекне и нова знања из књижевности, поетике, реторике, науке о вери, географије, аритметике и калиграфије.

Из сачуване Песмарице Мојсеја Путника, настале у периоду 1762-1768, тек 1991. објављена је и песма која се може сматрати првим данас познатим песничким делом Захарије Орфелина, названа Песан новосаделанаја за градешпонку господичну Ф. Иако је исправа тумачено да је ова песма савременик зборника у којем је записана, Лаза Чурчић је, правилно тумачећи и ауторову биографију, а и доступне информације, разрешио дилему њеног постанка и сместио је у време Орфелиновог учитељевања у Српској Атини, закључивши да ожењен човек, или касније још и удовац у петој еценији живота, шездесетих година осамнаестог века није могао писати овакве стихове.

У овој љубавној песми, Орфелин је опевао своју љубав према младој Новосађанки, коју су, према сачуваном њеном иницијалу Ф, тумачи наше књижевности назвали Фемком, због оновремене учесталости тог имена међу Српкињама у Панонској низији. Девојци из грађанске породице, песник се обраћа са поштовањем, али без сакривања својих емоција и намера. Он пева о њеној персони, стасу и погледу, удељујући јој комплименте у маниру песника грађанске поезије. Да је ова љубав остала на нивоу песничке инспирације и ништа више од тога, сведочи најбоље сачувани документ из 1756. године, када се Орфелин у Новом Саду и оженио, супругом по имену Ана, која је у тренутку венчања имала шеснаст и по година.

У Новом Саду, Орфелин је испевао, калиграфски исписао и богато илустровао рукописну књигу Поздрав Мојсеју Путнику, практично приказавши своје до тада стечено знање и многоструке таленте. 



Долазак и посвећење Мојсеја Путника за епископа бачког у Новом Саду, 6. јула 1757, било је повод да млади Захарија магистер, како се у школском протоколу исте године потписао, 



испева овом црквеном великодостојнику оду, али и украси је на до тада ретко виђен начин у нашој култури. Користећи чак једанаест различитих типова калиграфских слова, уз раскошне иницијале, минијатуре и портрете на целим страницама, уз вињете и ноте за извођење музичких записа у књизи, Орфелин је сачинио ремек-дело, које је и само имало изузетно занимљиву судбину. Наиме, доспевши већ 1773. у манастир Грисау у Шлеској, књига је завршила у деветнаестом веку у Универзитетској библиотеци у Вроцлаву, где је срећом преживела и разарања у току Другог светског рата, да би фототипски била објављена у нашој земљи тек 1959. године.   

Након одласка из Новог Сада у Сремске Карловце и даље у Темишвар и Венецију, Орфелин је, како сведоче сачувани документи, 22. августа 1763. у Новом Саду за 200 форинти купио кућу број 735, која се налазила у околини данашњег Трга републике. Сам Захарија у овој кући није живео, али је испевао у њој песму Мелодија к пролећу, објављену 1765. године у Венецији, којом се и завршава његов песнички опус. Сматра да је у кући у Новом Саду све до своје смрти живео његов отац, Јован Драгојевић, као имућан грађанин новосадски. Њему је 1769. тестаментом Новосађанин Тодор Јакотић, пореклом из Славоније, оставио 40 форинти. Године 1773, након очеве смрти, Захарија је кућу продао, купивши потом прво исте године виноград у Сремским Карловцима, а потом 1775. од свештеника Василија Протића и кућу у истом месту.  

Први графички приказ Новог Сада, на цеховском писму из 1774, израдио је Захарије Орфелин. Већина уметника на цеховским писмима у наредних век и по користила су Орфелинов рад као образац за своје приказе града.




Године 1783, Орфелин је од Саве Вуковића (Мостар 1737 – Нови Сад 1810), српског велепоседника, успешног трговца, општенародног добротвора и, између осталог, оснивача Српске православне велике гимназије у Новом Саду, добио за потребе штампања Вечног календара педесет дуката.

Пратећи епсикопа Јосиф Јовановића Шакабенту, из патријаршијског двора у Пакрацу, Захарија Орфелин поново је дошао у Нови Сад негде с пролећа 1784. године. Слабог здравља и у лошим материјалним приликама, на имању новосадских епископа на оновременом Исајлову поред Новог Сада, живео је последњих пола године, ипак успевши да изради за Мојсеја Путника две архијерејске грамате, епископима Јовану Јовановићу за Горњокарловачку епархију, а Шакабенти за Епархију бачку. Жалећи се у писмима пријатељима на своје физичко и материјално стање, тражио је да да му се из његове скромне материјалне заоставштине у манастиру Ремети пошаље његово астално звонце, да би људе који га послужују могао да дозове да му буду од помоћи у последњим тренуцима живота. Епископ Шакабента извојевао је правну победу у процесу који је и условио лоше материјалне прилике у којима су и он и Орфелин живели у последњој години Захаријина живота, те је 25. децембра 1784. вратио и Орфелинове новчане дугове у Бечу, настале због штампања Искусног подрумара и Вечног календара 1783. године.

О самој смрти Орфелиновој, на левом доњем углу свог примерка Генералне карте Всеросијске империје коју је Орфелин на бакарној плочи израдио и умножио 1774. у Сремским Карловцима, Јован Рајић оставио је запис: „1785. 19. јануарија умре љубезни мој брат Захарија Орфелин в Новом Саде, в епископском мајуре, пребедно“.

У Матичној књизи старе и данас непостојеће Јовановске цркве у Новом Саду, о Орфелиновој смрти остављен је овакав запис: ,,19. јануарија 1785. Престависја раб Божиј Захариј Орфелин, рожденијем из Вуковара, царскија Краљевскија Академије художестов членом, и погребсја в Новом Саде 20-го дне сего текушчаго, при цркви свјатаго Предтечи. Општим проводом. Јереј Петар Петровић парох Н. Сад.“

По рушењу црке светог Јована Претече и прекопавању Јовановског гробља 1921. године, покојници из тада необележених гробова сахрањени су у заједничкој гробници на новосадском Успенском гробљу. Међу њима би морали бити и земни остаци Захарије Орфелина. Ипак, новосадски прота Веселин Петровић, секретар владике Никанора, испричао је Лази Чурчићу шездесетих годна двадесетог века да је на владичанском мајуру Сајлову постојао један споменик на којем је писало да је покојник који је ту погребен Списатељ сербски, што отвара могућност да је Орфелин ипак сахрањен тамо где је и преминуо.   
      
У Новом Саду данас постоји тек уличица Захарије Орфелина, која води до поменутог Успенског гробља. Такође, у граду делује и издавачка кућа Орфелин издаваштво, чији уредник је Миленко Бодирогић. До пред крај 2011. године, у граду је постојала и легендарна антикварна књижара чувеног новосадског књижара Василија Јовановића, која је такође носила име Орфелин. Салон књига Новосадског сајма своју награду за најлепшу књигу именовао је по Захарији Орфелину и додељује је сваке године.   



Песан новосаделанаја за градешпонку господичну Ф.
(из Песмарице Мојсеја Путника)


1. Ове ноћи све заспало,
У покоју све бива;
Како Солнце у ноћ зашло,
Мирно све отпочива.
Ал' ја сву ноћ немам санка,
До зорице бела данка
Нит покоја ја имам.

2. Ова тавна ноћ све скрила,
Али ум мој мути се;
Памет моја утрудила,
Свако чувство мучи се.
Новосатка узрок тому,
Која даде синоћ мому
Срцу о њој мислити.

3. Даровала њој натура
Дичност сваку у свему:
И персона и штатура
Сведочи ји у тому.
Свака гизда и пријатност,
У њој каже своју сладост,
Сва је пуна нектара.

4. Поглед њезин све прониче,
Моје срце просија,
Мене к себи тим примиче,
Сумњеније одбија.
Речи њене все преслатке,
Суште дичне кавалерке,
Вежу срце у мени.

5. Новосаткињин нежни ход,
Услађава тер мене.
И пријатност даје повод
Да ја склоним сам себе.
О њој милост ове ноћи,
До времена и помоћи
Тражим у ње љубезне.

6. Руке њене алавастер,
Дични и пребогати.
Јесу мога срца филтер,
Љубезној рани дати.
Њена лица поглед јасни,
Дични љубни зор прекрасни,
Примамили њој мене.

7. Ну, анђеле мој всејасни,
Мени себе поклони,
Да пољубим образ красни,
Жељи моји ме склони.
Да уживате угодну
Новосатку ту персону,
Јер ја другач не живу.




Писма Захарије Орфелина

1. Петру Марковићу

Мој дражајеши духовни оче,

Бог знаде колико великоје моје желање јест вас видети, руку вам пољубити и побеседити с вами о том што души мојеј полезно бити могло би. Господ мој, ходајствујушти о мње у оца својего да исполнит таково срца мојего желаније, суштеје и в том что би видети и руку пољубити мојега превозљубљенога оца игумена, искренега мојега доброжелатеља, којему мој покорњејши и чистосрдечни поклон, и всјакаго душевнаго и телеснаго блага желателства јавити могу.
            При всем Вас молим, изволите до мојега Јакова послати ону повећу скамицу моју (а малу остављају Вам), такожде, моје астално звонце, и ону на средње коло немачку подебелу, крупне штампе, књигу.
            Дао сам јеште о Воскресенију мојему Јакову неколико штампаних икониц' Ходатајства сина Божија од нас, онакова иконица као што је она велика, да вам дадет ради Вас и оца Игумена и свакому брату по једну. Не знам је ли дао, ако није то иштите и свакому брату подајте, јер лепшега из Беча дара ради њих имати нисам могао. Свим, такођер, моје покорњејшеје поздравленије јавите.
Мој син Софрониј, комшија бивши, чуо сам ди је намесник, и пролетос био овде, а к мени доћи не хотео, што весма жао ми учинио. С свим тим моја љубов јест к свим и к њему једнака, поздравите га, ако има нека ми пошаље гргетешког белог песка, ако ли нејма, нека ми добави.
В прочем љубљећи Вас, пребивају до смрти,
Ваш покорњејши
Захарија Орфелин
В Новом Саду 20-го јунија 1784.
+ и онај от плеха тацн или служавник, на којем сам дивит држао


2. Софронију Лазаревићу

Мој прељубезни попо!

Доходио сам ти неколико крат у Нови Сад у двор, а ја и превелико желање имао сам тебе видити и целовати, и зато свакому дворскому наручивао сам јавити теби ово моје желање. Обаче било всује, или они вам не сказивали, или вам било трудно овако далеко пешице до мене доћи.
Јеште у јунију месецу пред празником Рождества свјатаго Јована писао сам духовнику Петру, да до мојег Јакова пошље ми из мојих у монастиру остављених веште, само три вешти које су ми весма нужне, то јест: једну немачку на средње коло књигу весма крупне штампе, такођер тацн или служавник, на којем сам држао дивите и перо и прочаја до писања принадлежаштаја и к тому и најпаче моје астално звонце. Од духовника ни гласа, ни послушанија. И понеже ја 5. септемврија досад у превеликој немошти болезнујем и једва каткад с кревета устати могу. Жена и человек, који ме послужују, живе у другој соби, морам једно или друго почесто призивати, а болезан не допушта ми из собе излазити, а викати не могу, пак ето беда и невоља. Зато недавно писао сам и оцу игумену, и најпокорњејше Бога ради молио, да ми предречене три вешти пошље, или барем звонце моје. Ако не би крајњу нужду до њега имао, не би га искао, нека би враг носио, није злато ни сребро, да се Ремета с њим не потпомогне.
Да отац игумен мене на врем у монастир примио, и братија мене чрез оно време трпили, ја сам весма благодаран свим пред Богом мојим, понеже иначе убог будући возмездити не могу такову милост и љубав. А да сам ја тому свјатому монастиру неки особљиви трошак ради мене узроковао, ја по мојој совести не знам, кроме једнога вина. Ви знате моју фурунску кујницу, где мој служитељ мени јело мрсно готовио, које како и хлеб каткад из Карловаца каткад из Новог Сада куповао ми. Признајем се драговољно, да сам у посне дне млого пут ручао и вечерао с братијами у трапезарији, обаче ни једанпут нисам незван ишао, како сви знате. Са свим тим кад сам из монастира пошао, нисам ништа са собом однео. Све моје ствари, иконе, долапи и прочаја, остале су у монастиру. Све те ствари не биле мени без новаца, и тако по совести мојеј говорим, да трошак, ако је који из монастира на мене био, оне ствари довољно допуњавају, и ја из њих вавек ништа друго не иштем, кроме ону мени нужну књигу коју сам токмо пред походом из Лајпцига получио, и ако не би била она велика, то бих ја њу амо са собом понесао. Она у монастиру никому не требујет. Нека к врагу и тацн иде! Али звонце крајње ми јест нужно. Оно коштује у Бечу форинт, е да монастир Ремета с тим форинтом потпомоћи се буде? Овде таковог звонца достати не могу, а као би се и нашло, но ја новаца нејмам купити.
Ја јеште ово последњи крат Теби, како мојему особљивому љубезнику пишем, да ви те ствари, најпаче звонце, код оца игумана исходатајствујете чрез једног прњаворца у двор, или барем у Карловце до мојега Јакова пришљете. Ако ли и тако не буде моје нуждноје прошеније примљено, то ја остављам оному којему ја духом мојим служим.
В прочем, целујујући тебе, просим кад дођеш у Нови Сад, не пропусти како год можеш к мени доћи.
Твој искрењејши Орфелин
У Новом Саду 29. октомврија 1784.

Тако сам немоштан, што за три дана ово писмо писао сам, умилосрди се Бога ради узети и послати ми требујемоје.
Ако си духовник мој, и отац игуман, мене тако тешко возненавидели, заиста ја срдечно жалим. Понеже ја всем срцем мојим верујем Богу и за то нитко мене возненавидети не може, прежде неже ли такови Господа мојего Исуса возненавидит.
Ако имаш за једну мараму зимних јабука послати ми за душу, да могу са ситним морским грожђем кувати и јести, и мало сухих шљива.        



Литература:

Alexius Horany, Memoria Hungarorum, Vienae, 1776.
Ђорђе Рајковић, Факсимиле од рукописа знаменити Срба, Беч, 1871.
Димитрије Руварац, Захарије Орфелин: Животописно-књижевна црта, Београд, 1891.
Тихомир Остојић, Захарија Орфелин: Живот и рад му, Београд, 1923.
Јован Скерлић, Српска књижевност у XVIII веку, Београд, 1923.
Мирко Балубџић, Када је умро и где је сахрањен Захарија Орфелин, у Гласник Историског друштва у Новом Саду, књ. 3/1, Нови Сад, 1931.
Захарија Орфелин, Зрцало науке, Нови Сад, 1952.
Захарија Орфелин, Петар Велики, Београд, 1970.
Орфелинов поздрав Мојсеју Путнику, приредила Смиља Мишић, Нови Сад, 1959.
Захарија Орфелин, Песме, Нови Сад, 1983.
Захарија Орфелин, Искусни подрумар, Београд, Горњи милановац, 1986.
Захарија Орфелин, Калиграфија, Београд, 1990.
Љубица Штављанин Ђорђевић, Непозната песма Захарије Орфелина, у Археографски прилози 13, Београд, 1991.
Милорад Павић, Историја српске књижевности 2: Барок, Београд, 1991.
Боривој Чалић, Орфелин, Вуковар, 1995.
Лаза Чурчић, Књига о Захарији Орфелину, Загреб, 2002.
Васа Стајић, Новосадске биографије, Књ.1-4, Нови Сад, 2002.
Захарија Орфелин, приредио Боривој Чалић, Нови Сад, 2011.   

Коментари