Бранислав Чурчов: Симеон Пишчевић и Нови Сад

Шид, 14. IX 1731 – Скаљевата (стара Русија), XI 1795. 

Потиче из старе племићке породице, у којој је било четрнаесторо деце, али су само он и млађи брат Гаврило одрасли. Његов деда Гаврило и отац Стефан били су официри у аустријској војсци. У време Симеоновог рођења, његов отац био је капетан и заповедник Шида у Подунавској земаљској милицији (ланд-милицији). Симеонов ујак био је Секула Витковић, оберкапетан Петроварадинског Шанца.

У свом веку, Симеон Пишчевић био је професионални војник, официр од каријере. Живот и службу отпочео је у аустријском поданству као ађутант, а наставио и окончао у руском поданству као генерал-мајор. Повукавши се у пензију посветио се писању својих мемоара и историји српског народа (на руском). Пут откривања Симеона Пишчевића као писца отпочиње тек деведесет година после његове смрти, а као српског писца тек са буђењем интересовања за дело Милоша Црњанског (који је својим Сеобама скренуо пажњу на живот, дело и судбину Срба војника исељеника у Аустрију и Русију).

Наше интересовање за Симеона Пишчевића почива на томе што је у својим мемоарима сведочио о Петроварадинском Шанцу/Новом Саду као битном прекретном месту, у ком је боравио као дете, код ујака, касније код оца, кад се спремао за сеобу у Русију, и опет приликом тајних службених послова за руски двор.

Образовање

Читање и писање на црквенословенском језику почео је да учи у Шиду у својој петој години, а у осмој су га родитељи одвели у Петроварадински Шанац код ујака Секуле Витковића, где је похађао (словенско-латинску) Висарионову рождествено-богородичну школу (Латинску школу у Петроварадинском Шанцу основао је 1831. (у години Симеоновог рођења) епископ бачки Висарион Павловић).

Школовање Симеона Пишчевића у Петроварадинском Шанцу трајало је, вероватно, од јесени 1734. до 1741. године, кад је Симеон Пишчевић са својим ујаком прешао у Беч. До 1743. боравио је са ујаком Секулом Витковићем у Бечу, где је научио немачки језик. Пошто није успео да га упише у пијаристичку гимназију у Сегедину, отац га је тамо оставио код приватног учитеља да усаврши немачки језик. 1744. Симеон Пишчевић добио је прилику да у Осечкој тврђави од војног заповедника учи судску и војну администрацију и 1744. у пролеће отац га води у кампању против Француза (Рат за аустријско наслеђе). У овом рату служио је као ађутант, па је уз службене почео да прави и личне белешке у импровизованим свескама, што је касније чувао, преписивао и, у пензији, искористио као материјал за писање својих мемоара.

Познати боравци Симеона Пишчевића
у Петроварадинском Шанцу и Новом Саду

По повратку са ратишта, у зиму 1746/1747. услед повреде није могао да пође са генералом бароном фон Енгелсхофеном који је желео да га поведе са собом у Беч на двор. У то време боравио је код ујака у Петроварадинском Шанцу и са родитељима у Сремским Карловцима и често је одлазио код патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте, чија је сестра била удата за пуковника Атанасија Рашковића. Мајка Симеона Пишчевића видела је прилику да своју породицу ороди са патријархом, па је намерила да Симеона ожени Дафином, другом ћерком Рашковића. Он је тада имао седамнаест година, како сам пише, а она је била годину дана млађа од њега. Међутим, догодиле су се велике промене у њиховим животима. Почела су прекомандовања из ландмилиције у регуларне пукове пред нови поход, а мајка Симеона Пишчевића умрла је пре него што га је оженила. Отац му се други пут жени удовицом капетана Зорића. После очеве женидбе, жени се и Симеон Пишчевић Дафином Рашковић, па убрзо, у сагласности са својом супругом, тражи отпуст за сеобу у Русију. Због намере да се исели у Русију био је ухапшен и заробљен у Осечкој тврђави, па онда ослобођен и приморан да се јави у свој пук. Симеонов отац није могао да се прилагоди новим престројавањима и размештањима, тако да је иступио из службе и настанио се у Новом Саду.

Услед тастове смрти, која је наступила под сумњивим околностима, Симеон је поново био решен да напусти аустријско поданство и отпочне припреме за пресељење у Русију. После тастове сахране он одлази код оца у Нови Сад.

            

Симеон се управо у Новом Саду договарао са оцем, планирао и донео коначну одлуку о пресељењу у Русију. Отац је одлучио да ништа од непокретне имовине не купује у Новом Саду, него да чека повољан тренутак да пође у Русију за сином. Тада је из Новог Сада Симеон кренуо тајно пут Пеште, и даље у Беч, да би тамо преко руског посланства израдио себи руску службу и руски пасош.

Исељењу Симеона Пишчевића у Русију претходио је његов тајни пут у Беч у руско посланство, где је добио руски пасош и чин руске војске. О припремама Симеона Пишчевића за пут у Русију чува се у Историјском архиву града Новог Сада један документ којим се „породицама Абрахама Рашковића и Симеона Пишчевића одобрава путовање и пренос новца у Русију“ (сигнатура: V/1753).

У Русију је пошао крајем 1753, кад је стигао на руску границу у карантин, и рачуна да је 1. јануара 1754. дошао у Русију. Ускоро је добио налог да изврши поверљив задатак у интересу своје нове домовине. Тим поводом долази поново у Нови Сад, као представник такозване „црногорске комисије“. Требало је да уреди договорено превођење „Црногораца“ са Војне границе Хабзбуршке монархије у Руску Империју. О свему овоме он оставља записе у својим мемоарима.

Дело

Данас су код нас позната, и сада оба објављена, списа Симеона Пишчевића: његови мемоари и његова историја.

Његови мемоари први пут су објављени у Русији, у Москви, 1884 („Известије о похожденији Симеона Степановича Пишчевича 1731 – 1785.“). Први пут су преведени на српски језик и објављивани у наставцима у Зборнику Матице српске за књижевност и језик (књ. 8, 9-10 и 11, 1961-63). 

Рукопис Симеона Пишчевића о историји Срба писан на руском језику, а насловљен „Известије собраноје из разних авторов и веденоје в историју“, чува се у САНУ. Објављена је ова историја 2018. у саиздаваштву Академске књиге из Новог Сада и Народне библиотеке „Симеон Пишчевић“ у Шиду под насловом „Историја српског народа“.

Овим се показује да се Симеон Пишчевић – као што је једном, преко Новог Сада, као војник, отишао у Русију – у наше време враћа Србији, преко Новог Сада, као писац.

 Oдломци из Мемоара Симоена Пишчевића

И тако сам дошао до своје осме године, а онда су ме родитељи одвели у град Петроварадински Шанац моме ујаку, вишем капетану Секули Витковићу, који се те године био ту доселио и примио команду над пуком Подунавске ландмилиције. У том граду била је школа, ради које сам био и доведен. У њој сам продужио учење матерњег језика, а затим прешао и на латински. Ту сам стао често побољевати, па су ме родитељи због тога вратили кући, где сам провео неколико месеци. Због болести сам доста изгубио у учењу, а нарочито  у латинском. Али, како сам ускоро прездравио, наново су ме одвели у Петроварадински Шанац, па сам наставио где сам стао и успео да допуним и постигнем све што сам изгубио. У то време је мој ујак, виши капетан Секула Витковић, по службеној потреби, прешао био у престони град Беч, па су моји родитељи и мене с њиме заједно послалли тамо ради немачког језика.“ 

„За то време ја сам прешао своме ујаку, потпуковнику Витковићу, који је и даље био у Петроварадинском Шанцу, на свом ранијем месту, а мој отац био је привремено премештен у Сремске Карловце, где је и читаву кућу преселио и остао тамо близу две године.“ 

„Одатле сам после отишао оцу у Карловце (ова два града удаљена су један од другог свега две миље) с намером да јавим оцу да хоћу да путујем у Беч, али то ме је баш скренуло на други пут: отац а нарочито мати нису хтели за мој пут ни да чују, него су ми наредили да останем код њих све док се генерал не врати.“ 

„Ја се, међутим, измолим од пуковника да одем до оца. Оца сам затекао у великом јаду, и то највише због новог уређења славонских пукова (раније сам већ казао да је од два хусаркса пука био створен један). Премештен је био опет у друго место и у другу чету, и како је тамо била скоро пустиња морао би скоро изнова да кући кућу, а он се већ израније од честих сеоба из места у место скоро упропастио. Огорчен због свега тога, а и зато што је с мојом маћијом имао скоро сваке године дете – било их је већ шесторо – решио је да изиђе из службе, да поднесе оставку. Ускоро је то и урадио и настанио се у слободној краљевској вароши, Новом Саду (према Петроварадину, с друге стране Дунава, који их раздваја). Ту је узео под кирију привремено једну кућу, док нову не подигне, или готову не купи.“ 

„Код таште, у Митровици, остао сам шест дана и тамо оставио своју жену да мајку, у жалости, макар речима теши, јер је скоро ван себе ишла по кући или лежала – у тако је великом болу била. А ја и отац пођемо у Нови Сад, где се он, после своје оставке на службу, сасвим настанио. Тог дана нисмо могли стићи, него смо ноћили код једног познаника, а сутрадан наставили пут.“ 

„Истога дана увече стигнемо у Нови Сад. Проводим тако код оца већ четири дана, у мислима припремам како да своју намеру приведем у дело и пођем на пут. Обузет тим мислима, пођем да се прошетам мало по граду, свраћам у дућане, трговци сви моји познаници. Поседим код једног, код другог, разговарам се, скраћујем време. Кад тек опазим једног подофицира из нашег пука, позовем га, и питам зашто је и с киме дошао. Он ми одговори да га је мајор послао за неку куповину, да је куповину завршио и да се сутра враћа у пук. Замолим га да ујутро сврати до мене, да му дам једно писмо да га однесе пуковникку. Он обећа да ће доћи. Ја онда пођем кући са готовом одлуком да што пре отпутујем, али да сакријем траг, да се не зна где се налазим. […]

Када је сутрадан онај подофицир дошао, дам му то писмо и додам да га да свом пуковнику, а за себе му кажем да ћу овде у граду набавити себи потребну опрему за пешадијски пук, као и униформу (што ми ни на памет није падало), а затим ћу, рекао сам, брзо доћи у пук. Подофицир узме оно писмо и истога дана врати се у пук, а ја, не часећи часа, изиђем на улицу, да се бајаги прошетам до краја вароши. Тамо сам имао једног познатог кочијаша који је возио путнике куд коме већ треба. Дођем до његове куће и упитам дечка који је стајао на његовој капији: ʼЈе ли код куће Ђока?ʼ (тако се звао кочијаш).

Дечко ми одговори: ʼСад је баш отишао у ковачницу, ако хоћете, отрчаћу да га зовнем.ʼ

Ја пошљем дечка по њега, и полако му пођем у сусрет.

Ђока дође и упита ме шта ми треба, а ја му кажем: ʼТи мене одавно знаш. Ја хоћу да ме одвезеш у Темишвар. Колико тражиш?ʼ

Он ми одговори да на ту страну неколико година није ишао због честог поправљања пута и што је пут блатњав, ʼали пошто се познајемо и пошто сам од вас имао користи, пристајем да вас возим, а цена је, као за вас, четири дуката.ʼ

Ја одмах извадим дукат и дам му као капару, и кажем му да сутра рано дође у мој стан пада пођемо. Погодивши се тако пођем кући. код куће сам наглас говорио да треба што пре да одем у пук, али да ми је исто тако велика потреба да видим мога добротвора бившег генерала, барона фон Енгелсхофена. ʼИ зато ћуʼ, говорио сам, ʼсутра морати у Темишвар.ʼ (Отац се сетио шта то значи, па је рекао: ʼИ треба да га обиђеш. Одавно ниси био код њега.ʼ)

Ујутру рано, дође кочијаш. Ја се пожурим и, не чекајући ручак, брзо с ногу нешто поједем, па кренем на пут. Поведем само једног слугу са собом, а од ствари само један мали куфер и сандучић са униформом.

Како смо изишли изван града, у поље, и стигли на раскршће, сиђем с кола, одмакнем се неколико корака па зовнем кочијаша, а слузи нареим да остане код коња. Кочијашу кажем овако: ʼСлушај, пријатељ-Ђоко, ја у Темишвар нећу, него у Пешту, и теби је то згоднији пут и почесто тамо идеш, а даљина је иста. Сад знаш куда идем.ʼ“ 

Повратак преко Токаја

„Пут ми је био врло тежак и задавао ми много муке. Зима стегла, снег пао, а хладни ветрови су нас целим путем пратили и зато ми је пут од Токаја до Петроварадина трајао читавих дванаест дана.

Како сам стигао у Петроварадински Шанац (сад се зове Нови Сад), одседнем прво у једној великој гостионици – док не нађем други стан.

Идућег дана имао сам да се јавим у тврђаву Петроварадин команданту, генералу артиљерије, барону фон Елфенрајху (о коме сам већ говорио у првом делу своје повести). Имао сам да му јавим да сам стигао и каквим сам послом дошао; прешао сам преко Дунава чамцем на другу страну и дошао у командантов стан.“ 

Црногорска комисија

„У Петроварадину сам провео једно две недеље и одредио где ће се Црногорци, ако буду долазили по зимском времену, сместити и издржавати. Тада сам се распитао и шта се то десило кад је мајор Петровић овамо стигао и какви су то људи што су у Ћесарску прешли (о њима сам слушао још у Токају). Дознао сам да је збиља из Турске тајно, преко Саве, прешао неки Јездимировић заједно с још неколико људи и да су се сви, после карантина у малом месту Митровици, изјаснили као Црногорци и дошли у Петроварадин.“ 

О шверцовању Баљевића из Новог Сада у Русију

„Сутрадан су Баљевића тражили и у Новом Саду. Војне власти су се свуда распитивале за њега, о њему је обавештен и градски Сенат (тако се тамо зове суд), а говорило се да га и у Панчеву траже (куда је казао да ће ићи), с тим ако га нађу, да га одмах ухапсе.

Тог истог дана послао ми је један господин (нећу га овде именовати) свога слугу да пита да ли ћу то вече бити код куће. Треба, поручио је, да се види са мном. (Тај господин је у Новом Саду био врло угледан, и ја сам се с њим добро познавао). Одговорио сам да ћу бити код куће и да ће ми бити врло мило да га видим; с том се поруком слуга вратио.

Кад је пало вече, стиже тај господин, сам. Дочекао сам га пријатељски. Разговарали смо о разним стварима око пола сата, а онда он поче да ме моли за Баљевића. Молио ме је да се смилујем на њега и да га спасем. Казао ми је да га траже, да ће га кад га пронађу предати суду, па ће га суд приморати да целу ту ствар открије. Он је засад скривен, али тако не може још дуго остати, ʼа његов спасʼ, говорио је тај господин, ʼзависи сад једино од вас. Иначе ће рђаво завршити: или ће провести цео век у тамници, или ће га чак, другима за пример, казнити смрћу. А како та ствар, у коју се он неразмишљено уплеоʼ, наставио је тај господин, ʼима везе с вашим, руским пословима, ви му морате пружити помоћʼ. Наваљивао је на мене да га тајно пошаљем у Русију, говорећи да ја то могу урадити. Саветовао ме је да тако учиним, јер се само на тај начин неће ништа сазнати и суд неће моћи ништа открити.“ 

„У Новом Саду има кочијаша колико год човек зажели. Задржавају се обично изван града у гостионицама. Стижу с путницима из разних места и враћају се опет с њима. И како непрестано иду на све стране, било ми је лако да нађем кола за Баљевића.

Баљевић се преобукао као трговац из Турске; таквих је тамо пун град, а Грка највише. Они путују најчешће у Пешту, Будим и Беч, разносећи своју робу. И он је био опремљен као једна од њих. Кола су му била већ у приправности у једној гостионици у којој је један мој наредник становао.

Оном господину дам сам реч да ћу Баљевића послати у Беч и рекао му да ми га пошље сутра на ноћ (све то време он је лежао сакривен у подруму код свога шурака).“ 

Шверцовање „Црногораца“ преко Новог Сада

„У то време моји исељеници били су пуштени из карантина, а ја узмем уверење од директора да су сви издржали карантин, њихов тачан број, и да су сви пријављени као Црногорци. Затим сам их превео преко Дунава у Мађарску, у Нови Сад, и о свему слао једног официра да извиди и испита да нису то случајно људи из Аустрије. Онда најмим три велике гостионице на крају вароши и сместим у њих све исељенике, оставим им једног наредника и једног каплара, уредим све што је било потребно за њихов живот и тако их оставим, а ја се пожурим опет натраг. Уто је већ стигло и пролеће и време се пролепшало.“  

Враћа се у Митровицу код жене, док сачека наредбу за покрет, 

па се опрашта од жене и креће без ње пут Русије

„Наредник Фишер стигао је сам. Људе је оставио на главном друму који води у Кечкемет. Нисам оклевао. Опростио сам се са женом и пошао на пут. Нисам носио много ствари. Узео сам само једна кола и две слуге. Уз пут сам свратио команданту (старцу о ком сам раније много причао) у тврђаву Петроварадин да се опростим с њим. Ту сам примио и новац који ми је тамо стигао, пребацио се преко Дунава у Нови Сад, нашао тамо кочијаше с теретним колима, сместио у њих своје људе и кренуо на пут.“  

ЛИТЕРАТУРА

Симеон Пишчевић, Живот генералмајора и каваљера Симеона сина Стефана Пишчевића, Матица српска, Нови Сад, 2003.

Бошко Петровић, „Симеон Пишчевић и његови мемоари“, Живот генералмајора и каваљера Симеона сина Стефана Пишчевића, Матица српска, Нови Сад, 2003, 7-29.

Милорад Павић, „Симеон Пишчевић“, Рађање нове српске књижевности, СКЗ, Београд 1983, 561-582.

Лазар Чурчић, Година рођења и године школовања Симеона Пишчевића, „Зборник Матице српске за књижевност и језик“, 47, св. 2-3, 1999, 427-443.

Душан Попов, Пишчевић, Симеон, „Енциклопедија Новог Сада“, св. 5, Нови Сад 1996, 199-203.