Јелена Марићевић Балаћ: Михаило Максимовић и Нови Сад

Датуми рођења и смрти Михаила Максимовића, првог српског сатиричара, нису познати. 

Његов живот је, како запажају књижевни историчари, омеђен двема књигама. Прва је Что јест папа (1784), а друга Мали буквар за велику децу (1792). Подаци о његовом животу познати су углавном на основу онога што је аутор забележио у својим књигама. Био је, наиме, писар при инспекторату констумаца у Земуну, затим при високославној дворној Илирическој канцеларији дјејствителним дворским конципистом у Бечу. Игром случаја, пронађено је још неколико података о његовом животу на основу докумената Градског архива у Земуну, када је био чиновник у Земунском магистрату и добио звање конциписте дворске канцеларију у Бечу. Писар је постао пре 1784. године, будући да је напредовао до управника полиције и економије Градског магистрата у Земуну 1786. 

Из Регулатива мајора Естерајхера, важећег за војне комунитете Петроварадина (Новог Сада), Сремских Карловаца и Земуна, види се да је његово звање било саставни део управног тела. Максимовићева задужења тицала су се прикупљања пореза и надзора ради државне безбедности, али и политике снабдевања градског становништва. Концем септембра 1786. требало је да буде пребачен из Сремских Карловаца у Петроварадин, али је то пролонгирано до 1788. У Петроварадину је провео мање од годину дана (од 4. јула до 8. фебруара), па је враћен у Земун, одакле је прешао у Беч. Када је 1792. Илирска дворска канцеларија била укинута декретом Франца II, Михаило Максимовић остао је без средстава за живот и од тада му се губи сваки траг. Претпоставља се да је Мали буквар штампао у првој половини 1792. године у штампарији „Славено-сербској, валахијској и восточних језиков типографији“ Стефана Новаковића у Бечу.

Трагајући за Стаматовићевим књигама песама по Новом Саду после Другог српског устанка, барон Симбашен је наишао и на књигу Что јест папа Михаила Максимовића, што га је навело на закључак да полиција површно ради свој посао, јер таква књига није требало да прође цензуру.

У једном од Караџићевих писама Копитару (1. јуна 1814) стоји: „... Али мене не плаши Максимовић говорећи у Малом буквару за велику децу – од српске литературе живети јест толико колико од капуцина чорбу носити. – Али ја ћу доћи опет да видим не Беч, не Пратер, ни Шенбрун, него Вас...“

1      Из Малог буквара за велику децу (1792)

     
-   Власт: Светска власт пуца с топови. Духовна пуцаше у пређашњим времен'ма с анатемом – но, откако су металне шипке против грома измишљене, више сад не пуца.

-   Воздух: Заљубљени живу од љубови. – Зашто не би могла и сиротиња од воздуха живити?

-       Девојка: С овим именем српске кћери поносиле су се. Али сад, не реци фрајла, пак ћеш видити какав ће ти комплимент учинити.

-      Женидба: Види се сложена бити од „жене“ и „доба“. Какво је то доба, ожењени најбоље знаду.

-      Квартир: Солдат, како у квартир дође, таки је како у својој кући. Томе се домаћин тако обрадује, што често од радости плаче.

Ланац: Говори се да чловек мрзи на ланац. Но, мени се види да само на гвоздени мрзи, а са златним можеш га везати како хоћеш.

-     Литература: Происходи се од litere (слова). Зато код нас чловек већ литерат јест' кад само читати и писати зна. Од српске литературе живити јест' толико – колико од капуцина чорбу носити.

-       Цензор: Цензори су бабице сваког писменог сочињенија. Али, много пути дете сакато кроз њих остане.

-     Ксантипа: Била је госпођа супруга Сократова и, како се говори, врло зла жена. Но, тому чудити се није, ибо муж њезин философ био је.

-  Увеселеније: Калуђера увесељава милостиви поглед архимандритов или игум'нов; ученика – позлаћена монета; штатистика и хероја – орден; художника и рукоделца – готова плаћа за давани посао. А српског аутора – псовка сујеверцев.