Песник,
преводилац, филолог,журналиста, културни радник, рођен у Темерину крај Новог
Сада. Новосадску гимназију похађао је почетком последње деценије 18.века:
школовање овде било је везано за прелазак сестре песниковог оца и њеног супруга
из Титела у Нови Сад, где је Сава Поповић (Лукијанов теча) добио парохију. Његове
даље директне везе са овим градом слабашне су, с обзиром да се - након
завршених студија у Пешти и службовања у карловачком митрополијском Двору -
замонашио (1802) и претежно боравио у манастирима Гргетег и Шишатовац (чији је
архимандрит био), да би 1827. био именован за епископа горњокарловачког где је
столовао до краја живота: овде је умро и сахрањен је на локалном гробљу.
Међутим, његове књижевне везе са Новосађанима и Новим Садом трајале су
непрекидно, као кроз преписку са
Магарашевићем, Шафариком и многим другима тако и кроз оде и епиграме посвећене
културном миљеу и личностима будуће Српске Атине. Када су постхумно штампана
Мушицкова Стихотворенија у четири
књиге (1838, 1840 и 1844, 1847), огроман број пренумераната био је из Новог
Сада и околних места.
„Кнез
српских песника“ – како су га савременици звали – у духу класицистичке поетике
користио је диглосију у својим текстовима: оне који су припадали тзв. високом
стилу писао је славјанским (и штампао најчешће црквеном ћирилицом) а оне тзв.
ниског стила народним језиком (и грађанском ћирилицом). Несумњиво да је Мушицки
једна од најмаркантнијих фигура у историји српског песништва, о чему сведочи да
су књижевни историчари (Скерлић, Ћоровић,Павић, Деретић...) читав наш
класицизам именовали песничком школом
Лукијана Мушицког (тј.„лириком објективног чувства“). И поред његове
поетске хиперпродукције, могао би се саставити један савремен и модеран избор
његових песама који свакако не би заобишао ни десетак оних које се појављују у
најугледнијим антологијама (Младен Лесковац, Миодраг Павловић...). У такву
књигу свакако би биле уврштене његове рефлексивне оде (посебно оне које је сам
поета називао „одама к самом себи“) али и епиграми који су смело коментарисали
дневне догађаје и актуелности у тадашњем српском друштву и култури, епиграми
који у најбољем смислу тога појма представљају врхунске примере интелектуалног
ангажмана у стиховима.
Важно
је истаћи да је Лукијан Мушицки – као ретко који његов савременик, изузимајући
Вука Караџића неколико деценија доцније – био присутан у европским књижевним
круговима, где су га преводили и писали академске расправе о њему (посебно
зналци славистике) али где се и директно укључивао својим чланцима у бечким и
мађарским литерарним гласилима пре свега. Његове културолошке идеје биле су
бројне и углавом неостварене: желео ја да оснује српско учено друштво и народни
музеј, кренуо у израду библиографије наших рукописа и старих књига, заговарао
реформу језика и правописа (нешто од тога утицало је и на Вука), сакупљао
народне умотворине...Међутим као и сваки истински сањар и репрезент принципа
који су још у ренесанси звали VITA CONTEMPLATIVA, Мушицки је за живота живота све то моћно планирао али остајао
неодлучан и немоћан када је планове ваљало реализовати: томе је свакако
допринела и нетрпељивост коју је митрополит Стратимировић гајио према њему (а с
обзиром на црквену хијерархију, суштински је одлучивао о његовим активностима:
у једном периоду чак му је забранио да публикује поезију!). Наравно, сенка
његовог некадашњег ученика и потоњег пријатеља Вука Стефановића Караџића такође
се злокобно надвијала над Лукијановом судбином...
Данашњи
Нови Сад нема никакво достојно обележје Лукијану Мушицком (осим истоимене улице
у ширем центру) а родни Темерин је почетком 21. века испред школе која носи
његово име поставио песникову бисту.
Коментари
Постави коментар