Сава Дамјанов: Лукијан Мушицки и Нови Сад




Песник, преводилац, филолог,журналиста, културни радник, рођен у Темерину крај Новог Сада. Новосадску гимназију похађао је почетком последње деценије 18.века: школовање овде било је везано за прелазак сестре песниковог оца и њеног супруга из Титела у Нови Сад, где је Сава Поповић (Лукијанов теча) добио парохију. Његове даље директне везе са овим градом слабашне су, с обзиром да се - након завршених студија у Пешти и службовања у карловачком митрополијском Двору - замонашио (1802) и претежно боравио у манастирима Гргетег и Шишатовац (чији је архимандрит био), да би 1827. био именован за епископа горњокарловачког где је столовао до краја живота: овде је умро и сахрањен је на локалном гробљу. Међутим, његове књижевне везе са Новосађанима и Новим Садом трајале су непрекидно, као  кроз преписку са Магарашевићем, Шафариком и многим другима тако и кроз оде и епиграме посвећене културном миљеу и личностима будуће Српске Атине. Када су постхумно штампана Мушицкова Стихотворенија у четири књиге (1838, 1840 и 1844, 1847), огроман број пренумераната био је из Новог Сада и околних места.



„Кнез српских песника“ – како су га савременици звали – у духу класицистичке поетике користио је диглосију у својим текстовима: оне који су припадали тзв. високом стилу писао је славјанским (и штампао најчешће црквеном ћирилицом) а оне тзв. ниског стила народним језиком (и грађанском ћирилицом). Несумњиво да је Мушицки једна од најмаркантнијих фигура у историји српског песништва, о чему сведочи да су књижевни историчари (Скерлић, Ћоровић,Павић, Деретић...) читав наш класицизам именовали песничком школом Лукијана Мушицког (тј.„лириком објективног чувства“). И поред његове поетске хиперпродукције, могао би се саставити један савремен и модеран избор његових песама који свакако не би заобишао ни десетак оних које се појављују у најугледнијим антологијама (Младен Лесковац, Миодраг Павловић...). У такву књигу свакако би биле уврштене његове рефлексивне оде (посебно оне које је сам поета називао „одама к самом себи“) али и епиграми који су смело коментарисали дневне догађаје и актуелности у тадашњем српском друштву и култури, епиграми који у најбољем смислу тога појма представљају врхунске примере интелектуалног ангажмана у стиховима.

Важно је истаћи да је Лукијан Мушицки – као ретко који његов савременик, изузимајући Вука Караџића неколико деценија доцније – био присутан у европским књижевним круговима, где су га преводили и писали академске расправе о њему (посебно зналци славистике) али где се и директно укључивао својим чланцима у бечким и мађарским литерарним гласилима пре свега. Његове културолошке идеје биле су бројне и углавом неостварене: желео ја да оснује српско учено друштво и народни музеј, кренуо у израду библиографије наших рукописа и старих књига, заговарао реформу језика и правописа (нешто од тога утицало је и на Вука), сакупљао народне умотворине...Међутим као и сваки истински сањар и репрезент принципа који су још у ренесанси звали VITA CONTEMPLATIVA, Мушицки је за живота  живота све то моћно планирао али остајао неодлучан и немоћан када је планове ваљало реализовати: томе је свакако допринела и нетрпељивост коју је митрополит Стратимировић гајио према њему (а с обзиром на црквену хијерархију, суштински је одлучивао о његовим активностима: у једном периоду чак му је забранио да публикује поезију!). Наравно, сенка његовог некадашњег ученика и потоњег пријатеља Вука Стефановића Караџића такође се злокобно надвијала над Лукијановом судбином...



Данашњи Нови Сад нема никакво достојно обележје Лукијану Мушицком (осим истоимене улице у ширем центру) а родни Темерин је почетком 21. века испред школе која носи његово име поставио песникову бисту.



Коментари