Јелена Марићевић: Јован Мушкатировић и Нови Сад

Јован Мушкатировић, адвокат, писац, књижевник, историчар, економиста, национални радник, рођен је 1743. године у Сенти (тачан датум није познат јер су књиге крштених и рођених изгореле у Буни 1848. године), а преминуо је 14. јула 1809. у Пешти, где је сахрањен на старом гробљу код православне цркве. Припадао је војничкој породици, о чему сведочи и његово презиме, будући да су се редовни војници називали мушкатирима, а мускета је врста пушке. Отац му се звао Лазар и помиње се у спецификацији потиских граничара који се 1751. године нису иселили у Русију, већ су остали у Бачкој да буду провинционализовани као становници потиског крунског дистрикта. Потиским граничарима је капетан био Ђорђе Голуб, поручник Јован Бадрљица, а сенатор Лазар Мушкатиров. Јован Мушкатировић оженио се 1771. године у Новом Саду Екатерином Недељковић и с њом је имао петоро деце (Петра, Александра, Симеона, Јелисавету и Пулхерију).

Јован Мушкатировић био је први Србин адвокат у Новом Саду, али и у Угарској. Од почетка 1769. године спомиње се у списима новосадског магистрата као адвокат. У Новом Саду је у то време био још само један адвокат, али „Несрбин“, Бицо Игнац, тако да је Мушкатировић задобио поверење претежно српских клијената.

У тренутку када је Јован Мушкатировић отпочео адвокатску каријеру, Марија Терезија решила је да пооштри критеријуме за постајање адвокатом. Било је неопходно положити строги испит и приложити доказ о стеченом правном искуству. Мушкатировић је у томе успео врло брзо. Већ 26. септембра 1770. године опуномоћио га је као свог адвоката Никола Дука, иначе, прадеда по мајци супруге Јована Јовановића Змаја – Руже и његов будући таст. Учврстио је позицију као новосадски адвокат 3. јануара 1771. када је постао фискал митрополита Јована Георгијевића, фрушкогорских манастира (Крушедола, Ремете, Хопова, Врдника, Јаска, Бешенова, Шишатовца, Кувеждина, Привине Главе, Беочина, Раковца и Гргетега) и спахилука из Даља и Нерадина у вировитичкој односно сремској вермеђи. Адвокатски испит и заклетву положио је 10. марта 1773. године и постао први српски адвокат у Новом Саду и Угарској (након њега положио је 17. јуна 1773. Василије Јовановић, а 14. фебруара 1782. Јован Остојић).

Током 1774. године био је члан тројне комисије, заједно са директором српско-румунских школа у Банату Теодором Јанковићем-Миријевским и аквизитором великог спахилука у Турској Кањижи Марком Сервијским, која се ангажовала око оснивања првог високог училишта у Новом Саду, са философским, правним и богословским одсеком, библиотеком и студентским домом. Пројекат првог универзитета  и ово племенито настојање било је онемогућено политизирањем Угарске дворске канцеларије у Пешти. 

У Новом Саду провео је 18 година свог живота (1769–1787). Ту се оженио, добио децу и купио кућу 1779. години у Ћурчијској улицу (данашња Пашићева улица) од трговца Андрије Поповића за 1.200 форинти. Кућу је продао кад је прешао у Пешту 1787, где је нешто касније именован за градског сенатора, што је, макар привидно, изједначило Србе са Немцима и Мађарима.

26. фебруара 1994. године на улазу у Адвокатску комору Војводине у Новом Саду откривена је спомен плоча:

Др Јован Мушкатировић

(1743–1809)

Први адвокат Србин у Новом Саду

АКВ 1994

Једна улица у Новом Саду носи његово име.

Његова прва књига била је Краткоје размишљеније о праздници (Беч 1786).

Друга и кључна књига је објављена под насловом Причте илити по простому пословице, темже сентенције илити реченија у два издања (Беч 1787, Будим 1807) и сведочи о прикупљању и публиковању српских народних пословица пре Вука Караџића (Венцловић, Доситеј, Рајић, Ференчевић, Текелија, Бојаџија). Њу је припремао у Новом Саду.

 Песмарица епископа Мојсеја Путника и Песмарица Аврама Милетића, као и пословице Јована Мушкатировића сведоче о интензивном бележењу и скупљању књижевне баштине грађанске поезије и усмене предаје крајем 18. века.

На захтев митрополита Мојсеја Путника, написао је историјско-правну расправу Projectum pro gravanimibus et postulatis Rascianal nationis anno 1790... elaboratum, која се чува у рукопису Народног музеја у Пешти. Одломак ове расправе објављен је у Србском летопису за 1844. под насловом „Черте сербскогъ живота у Унгаріи“ и представља адвокатску одбрану српских привилегија код власти у Бечу.

У старости је објавио своју последњу књигу Краткаја размишљенија о средствах чрез која дражајшему нашему отечеству Мађарској с добрим месом и рибом постојано помошти би се могло и меса умаљеније, следоватељно у селену, скупост удаљити (Будим 1804. на мађарском и 1805. на српском). Примерак књижице који се чува у Библиотеци Матице српске у Новом Саду разликује се од осталих, јер после увезивања није обрезан и између сваког штампаног листа има по један празан лист, намењен накнадним бележењима. Према Лазару Чурчићу највероватније се ради о ауторовом примерку.

1.      Стихови о Јовану Мушкатировићу и његовој деци:

Најстарији син Петар, свршени правник, умро је у тридесет првој години живота, а како је био велики пријатељ Лукијана Мушицког, класицистички песник испевао је „Еклогу на прежедевременную смрть Петра Мушкатировича“, док је Глигорије Трлајић био инспирисан „Госпожицом Елисаветом Ивановном Мушкатирович“ када је испевао једно „Веснопыније“.

Јовану Мушкатировићу, осим похвалних слова из пера Доситеја Обрадовића (у Етици и уз басну „Ковач и његов гаров“), стихове су упутили и Алексије Везилић:  „Мушкатировић Јоан во правах искусен / Многими вјетри погнан остал неврежден. / Јако стјена Вавилонска стојит нестрјасниј / Не боитсја вјетра всјака он добросовјестниј“ и Никола Стаматовић: „Сенатора Мушкатировича / и благородног Новаковича / весма хвалу отеческа / претпријатија превисоко“.

2.      Пословице:

-          Пушку, жену и коња можеш показати, али не позајмити.

-          Воду, ватру и жену не може човек надвладати.

-          Реци лудом да се попиша, а он ће се и посрати.

-          Ко пре девојци, онога је девојка. – Qui prior tempore, potior jure.

-          Волим данас печену шеву, неголи сутра кокош.

-          Гди ђаво не може, онде бабу пошаље.

-          Даће Бог гаће, ал' не знам кад ће.

-          Два хајдука, а девет капетана.