Тијана Николић: Алексије Везилић и Нови Сад

Алексије Везилић (Змајево, Бачка, 1753 – Нови Сад, 12. I 1792), учитељ, књижевник, песник, декретом потврђени проинспектор неунијатских, српских и румунских школа са територије Великоварадинског диштрикта. Аутор прве збирке стихова у српској књижевности насловљене Краткоје написаније о  спокојној  жизни (1788, Беч). Један од родоначелника српског „ученог стихотворства“. Завршио је гимназију у Новом Саду. На путу тражења између студента права и монашког позива неколико пута (1784. и 1791.) боравио је у Новом Саду, у кући Новосађанина Давида Рацковића, трговца, градског сенатора  и  великог  судца. Умро је у Новом Саду, 12. јануара 1792. године. Сахрањен је у порти Николајевске цркве. Гроб овог књижевника налази се између „убогог дома“ (данас зграде Академије уметности) и јужне стране цркве с тим што обележје данас не постоји.

Алексије Везилић родио се 1753. године у Керу (данашњем Змајеву), у Бачкој, од оца Аврама¹. Основну школу завршио је у родном месту, потом похађао   и завршио гимназију у Новом Саду и Сегедину, а затим лицеј на немачком и латинском језику у Пешти и Будиму². Две године је провео у Осијеку, на учитељском курсу код Стефана Вуjановског (1780-1782)³, после чега је био постављен за учитеља немачког и латинског језика основне народне школе у Сремским Карловцима. Међутим, 19. септембра 1782. године изненада је обавестио Карловчанина Василија Маринковића и Карловачки магистрат како је због болести принуђен да одбије понуђену службу. Крајем 1782. године или почетком 1783, Алексије Везилић уписао је Правни факултет у Бечу. Већ следеће године, 1784. напустио је Беч и 14. септембра стигао у манастир Гргетег код архимандрита  Кирила Живковића с намером да се замонаши. Алексије Везилић се, иако је његово приступање манастиру са црквом посвећеном Св. Николи било заведено, није замонашио, он је 8. октобра отишао из манастира Гргетег у Нови Сад код свог добротвора,  Новосађанина  Давида  Рацковића⁴,  где  се  краће  задржао  и  донео „судбоносну одлуку“ (Ераковић: 2015, 52) да настави студије права у Бечу. Други боравак Алексија Везилића у Бечу 1785. године, новчано је  потпомогао  његов  рођак Глигорије Анђелић, учитељ у Карловцима, захваљујући чему је, упоредно слушајући предавања, написао и припремио за штампу две књижице: Краткоје сочињеније о приватних и публичних делах, двојезични – немачко-српски епистолар тј. приручник за писање различитих типова писама, штампан 1785. у Бечу (друго издање, такође у Бечу, 1792, у издању Дамјана  Каулиција,  новосадског  књижара и књиговесца) 

и Вокабули и колоквија немацкаја, речник  немачког  језика за који није утврђено да ли је то иста књига коју је објавио Стефан  Новаковић, 1793. године у Бечу, после смрти Алексија Везилића, под насловом Речник мали и без ознака о ауторству. По повратку из Беча 1785. године, боравио је  у Сремским Карловцима, радећи као приватни учитељ немачког и латинског језика. Две године касније, 20. марта 1787. године предложен је, а 14. јула исте године изабран, за проинспектора православних српских и румунских школа у Великоварадинском диштрикту, који је обухватао бихарску, арадску, бекешку, чанадску и чонградску епархију са седиштем у Великом Варадину (Нађ-Вараду). Алексије Везеилић је 1788. године у Бечу штампао збирку песама под насловом Краткоје написаније о спокојној жизни⁵ (друго издање штампано је 1813.  у Будиму). 

Ова збирка, најзначајније дело Алексија Везилића, уједно је и прва збирка стихова у српској књижевности. Песник је књигу посветио своме добротвору, бачком владици Јосифу Јовановићу Шакабенти, али и  посебно  млађим генерацијама читалаца. Оно што најопштије описује садржину већине песама јесте тежња ка моралности, критика људских порока⁶, величање даровитих људи које у песмама поименце помиње: Димитрија Бугарског, породицу Рацковић из Новог Сада, Симеона Зорића, Јована Мушкатировића, Михаила Витковића, Доситеја Обрадовића, Аврама Мразовића... и опис српских манастира-светиња у Срему, Славонији и Банату. Крајем 1790. године Алексије Везилић, због разних оптужби унијатских свештеника, тражи помоћ од митрополита Стефана Стратимировића који, верујући у његову ученост, способност, поштење, моралност  и  његов карактер, одлучује да га постави за архимандрита манастира Раковца, уколико би себи нашао замену за место школског проинспектора. Алексије Везилић је за директора српских школа предложио Георгија Ацковића, будући да је Школски одбор сегединске општине одбио његову одлуку, разочарано је поднео оставку на место проинспектора и принудно био пензионисан. Затим 1791. одлази у манастир Раковац, где, највероватније зато што су се, у међувремену, фрушкогорски монаси успротивили одлуци митрополита Стефана Стратимировића и  у  писменом  предлогу упућеном Илирској дворској депутацији, жалили на прекоредно унапређивање особе која се још није била замонашила, не остаје дуго, „из преписке није јасно да ли је Везилић примио духовни чин“ (Скерлић, 2013:28), већ прелази у Нови Сад, у дом сенатора Давида Рацковића, који је био домаћин и другим српским писцима (Јовану Рајићу, Авраму Мразовићу, Емануилу Јанковићу, Јовану Мушкатировићу). Алексије Везилић умро је 12. јануара 1792. године у Новом Саду, у кући Давида Рацковића. Сахрањен је у порти Николајевске цркве, гробна плоча  као видно обележје данас не постоји⁷, али се из старијих извора зна да су његове кости закопане између данашње зграде Академије уметности  и  јужне  стране цркве.

Везилићеви стихови о Новосађанима:

„Рацковић Давиде, столпе новосадски, Ти советом доведе многе на пут кротки.“

„Авраме Петровичу, прото новосадски,

Во судејских књигах знајеш параграф всјакији, Лед дебели усуди се  сам ти разбијати, Страшне ветре на маленом чуну дочекати.“

„Мушкатирович Јо(в)ан во правах искусен Многими ветри погнан остал неврежден. Јако стена вавилонска стојит нестрасни

Не бојит се вјетра всјака он добросовесни.“

ЛИТЕРАТУРА:

1.     Везилић, Алексије, Краткоје написаније о спокојној жизни. Приредила Мирјана Д. Стефановић, Београд, Службени гласник, 2011.

2. Енциклопедија Новог Сада. Св. 5, Вас-Гав, Нови Сад,  1996.

3.  Ераковић, Радослав: „Алексије Везилић: скице за портрет српског интелектуалца на размеђи 18. и 19. века“ у Зборник Матице српске за књижевност и језик. књ. 63, св. 1, 2015, Нови Сад, стр. 48-56.

4. Маринковић, Боривоје: „О Алексију Везилићу“ у Алексију Везилићу у почаст : (1753-1792-2013), приредио Радомир В. Ивановић, Нови Сад, 2013, стр. 33-44.

5. Огњановић, Илија, Гробови знаменитих Срба што су им кости у Новом Саду укопане. Нови Сад, 1890.

6. Скерлић, Јован: „Алексије Везилић“ у Алексију Везилићу у почаст : (1753-1792-2013), приредио Радомир В. Ивановић, Нови Сад, 2013, стр. 27-32.

7. Српски биографски речник. [Књ.] 2, В-Г, Нови Сад, 2006, стр. 107-108.

8. Чурчић, Лазар, Српске књиге и српски писци 18. века. Нови Сад, 1988,  стр. 248-256.

1 Овај податак налази се једино у протоколарном записнику Кирила Живковића, архимандрита манастира Гргетег, о чему говори Радослав Ераковић: „Податак да се песников отац звао Аврам истргнут је из заборава искуључиво захваљујући педантној белешци гргетешког архимандрита [Кирила Живковића]“ (Ераковић, 2015:52).

2 Боривоје Маринковић сумња у истинитост овог исказа јер: „сведочење Кирила Живковића било је

засновано, нема никакве бојазни, на подлози усменог казивања будућег песника, тада још студента Бечког универзитета, коме је могло погодовати изношење и нетачних информација о себи у  тренуцима када је давао тај исказ.“ (Маринковић, 2013:34).

3 „Ако је завршио основно и лицејско школовање, о чему нема чињеницама проверених доказа,

диплому школованог грађанина могао је примити, у најбољем случају, тек негде почетком осамдесетих година XVIII столећа. Прву наредну вест из његовог живота имамо  из  1780.  године, када је боравио у Осијеку и био полазник, по свему судећи, учитељског семинара Стефана Вујановског. Овај курс – не зна се још да ли првенствено за школоване лицеје, у виду некакве специјализације, или за оне којима је учитељски позив био драг, без обзира  на степен образовања  који су поседовали – био је отворен по изричитом захтеву царице Марије Терезије, безмало  последњих дана њене владавине, с циљем да обједини и усагласи заједничке принципе школског васпитања на територији Угарске, укључујући поред ње Хрватску, Славонију и Срем, а према законским одредбама и упуствима значајног 'регуламента' Ratio educationis totisque rei literariae per regnum Hungariae et provincis eidem adnexas из 1777. године.“ (Маринковић, 2013:34-35).

4 Давид Рацковић, Новосађанин, трговац, градски сенатор и велики судац (Петроварадински Шанац, 1712 – Нови Сад, 1793), био је домаћин и другим српским интелектуалцима  тога  доба:  Јовану  Рајићу, Авраму Мразовићу, Емануилу Јанковићу, Јовану Мушкатировићу...

5 Види: http://digital.bms.rs/ebiblioteka/publications/view/600

6 О томе сведоче већ и наслови песама: О гордости, О зависти, О гневе, О пијанстве,  О  блудодејанији, О соблазни, О лародејстве, О лицемерји, О уздржанији језика и др.

7 Још је песник Јован Стерија Поповић испевао ове стихове  за  необележени  гроб  Алексија  Везилића: „Певче спокојства, мртав где почиваш?/ Хвалне хваливши спомен дал' уживаш?/ Забвени гроб твој остави без знака/ Ладност опака.“